Kao i većina nas, stasalih cura, i ja sam rasla u periodu kulturnog šoka devedesetih godina koji je zadesio prostore bivše Jugoslavije, a bio je upravo posledica raspada jedne čelične zemlje u kojoj su se sanjali crveni snovi, a rok muzika bila dominantno opredeljenje tadašnje omladine. S obzirom na to da smo prohodavali u tom turbo-folk vrtlogu vremena, mi (od 20+ godina) smo, činjenica, opasno ogrezli od muzičkog šunda koji se u tom našem ranom detinjstvu plasirao sve uz barbike Lepe Brene.
Ipak, ima nas procentualno iz tog perioda da smo opstali pod patronatom naših roditelja (rok & hipi generacije) koji su nam oštro zabranjivali gledanje onog TV kanala sa simbolom palmice koja skakuće u opancima i svilenim maramčetom (živela komunistička cenzura medija uz koju su matorci rasli). Dakle, kad se svi takvi skupimo, činimo realno pozavidnu publiku domaćih rok bendova, još kad uštekamo neki dinar za koncerte stranih izvođača – Arena je puna. Naravno, ipak moramo dodati jugonostalgičare kojih je sve više i sa kojima sam se ozbiljno tukla za karte prvog povratničkog koncerta Parnog Valjka. Ako ćemo realno, najposećeniji rok koncerti nisu u Beogradu već po unutrašnjosti Srbije, gde su trgovi i stadioni potpuno popunjeni, a festivali poput Zaječarske gitarijade vraćaju staru slavu.
Ali šta se dešava s današnjim klincima? Odjednom najezda prelepe i pametne dece, od nekih šest do 15 godina koju sve više viđam u prvim redovima naših najpopularnijih bendova, kako znaju svaku reč pesama koje su nastale kad se njihovi roditelji još ni upoznali nisu, svi uče da sviraju neke instrumente i svi tim okicama sanjaju rok scenu. Neki zluradi komentari preživele generacije ondašnjih rokera bi na ovo glasili: “Kakva im je muzika kad su im dečurlija u publici, nema tu roka više, prodali su se”, a takve bih najrađe flašom na “Beer”-u gađala. ‘Alo bre, i treba nove generacije osvajati, novu snagu! Tako će moja mala jednog dana da cepa gitaru na ćaleta, a klinac će imati bubnjeve ceo komšiluk da ga čuje, ljubi ga majka!
Ozbiljan talas tih divnih klinaca počeli smo ozbiljno da primećujemo u takmičarskim talenat emisijama – malog bubnjara Đurađa Đuričića, ali i gitaristu Nikolu Džonija Rankovića koga sve češće možemo videti rame uz rame na koncertima s beogradskom grupom Van Gogh.
Kada su nešto veći momci u pitanju po tim talenat emisijama, mogli smo sresti tek po par likova koji su doduše više brinuli o autfitu rokera, da l’ im je cela ruka istetovirana i da l’ je minđuša u obrvi, nego o tome da pre nego što sebe nazovu “muzičarem” napišu bar neki tekst i muziku. Sve sami wannabe rokeri. Rijaliti emisija je instant slava i neće te dovesti do staža rok muzičara, jer on se i u svetu i kod nas gradi isto: dugo, naporno, uporno i iskreno.
Činjenica je i ta da je danas u Srbiji postalo pomodarstvo izgledati kao roker. To što modna scena ponovo vraća kožne jakne, nitne, iscepane farke i starke, i što ih zbog trenda odjednom svi živi nose, mene lično tera da spalim sve kreatore.
Pored svega, imamo i onu drugu stranu, koja nam uporno pokušava otežati otvaranja velikih vrata, znate o kojoj vrsti muzike pričam i o kojoj televiziji. Skoro je bila godišnjica rođenja Milana Mladenovića (EKV) i godišnjica smrti Magi Stefanović (EKV), što je propraćeno tekstovima u mnogim novinama i internet portalima, gde su ljudi mahom ostavljali komentare izražavanja poštovanja prema njima kao umetnicima. Ali ipak, bilo je i komentara poput: “Kakva je to muzika, koga se vi prisećate, narkomančine obične dobro je da ih nema!”
Da se vratimo na “Beer fest” s početka, koji se ove godine simbolično završio u borbi pinkovske diktature i rok bendova uz koju nam današnji klinci odrastaju. Kao što znate (a pisalo je u skoro svim dnevnim novinama), usred najboljeg termina poslednje večeri, van najavljenog programa, pojavio se vlasnik jedne televizije – Mr Pinki sa svojim fank-džez bendom (koji doduše u postavi ima i kvalitetne izvođače) i upao u termin posle grupe Valentino, kad su sledili Partibrejkersi, a onda zatvaranje festa od strane Van Gogha. Priča se po čaršiji da se sviralo čoveku, il’ kako kažu profi gitaristi “šamaralo se ćevapima po bas gitari”. Nekim čudom ga Cane nije isprozivao, ali hor zvižduka i srednjih prstiju iz publike ih je vrlo brzo maknuo sa scene. Publika je rekla. Sto hiljada nas tu noć. Hasta la victoria siempre!
Mrkićeva – Dartanjanova kći. Menadžer u kulturi. Plaćeni revolucionar na obroncima Južnih Anda. Devojka koja će spasiti Če Gevaru. Mali pirat s Jadrana. Borac za prava životinja i rok muziku u Srbiji.
