“Idem kroz ovaj narod i držim oči otvorene; oni mi neće oprostiti što ne zavidim njihovim vrlinama. Oni gledaju da me kljucnu zato što im govorim: Za male ljude su nužne male vrline i zato mi teško ulazi u glavu da su mali ljudi nužni! Još ovde, u tuđem dvorištu, ličim na petla koga i kokoške kljucaju; ali ja to ovim kokoškama ne zameram. Učtiv sam prema njima kao i prema svim malim neugodnostima; biti bodljikav prema malima čini mi se da je mudrost za ježeve.”
Čovek mislilac
Ovako je Fridrih Niče (Friedrich Nietzsche) pisao u jednoj od svojih mnogobrojnih knjiga, “Tako je govorio Zaratustra”, koja je i danas univerzalno štivo, jer nas podseća da se i posle nepuna dva veka ništa u ljudima promenilo nije.
On dodaje: “Život je vrelo uživanja; ali gde i ološ pije s ostalima, svi su kladenci zatrovani. Naklonjen sam svemu čistome; ne mogu, pak, da gledam nacerene gubice i žeđ nečistih. Bacili su svoje oči u kladenac: sad se odozdo sija ka meni njihovo gadno osmehivanje. Svetu vodu su zatrovali svojom pohotljivošću; a kad su svoje prljave snove nazvali uživanjem, zatrovali su i reči. Buni se plamen kad oni svoja vlažna srca primaknu vatri; i sam duh usključa i zadimi se kad ološ priđe vatri. Sladunjav i preveć sipkav, postaje u njihovoj ruci plod: voćka se od njihovog pogleda svija kao od vetra i krošnja joj se suši. I poneko, ko se odvratio od života – odvratio se samo od ološa; nije hteo da s ološem deli kladenac, i plamen, i plod… I zalogaj koji me je najviše davio nije bilo to što sam znao da su samom životu neophodni neprijateljstvo, i umiranje, i mučilački krstovi – nego sam jednom pitao i bezmalo se ugušio svojim pitanjem: Kako to? Zar je životu i ološ neophodan?”
Niče je rođen 15. oktobra 1844. godine u gradu Rekenu, u Nemačkoj. Poznat je kao nemački filozof, filolog i pesnik. Kažu da nije bio lud, već samo “do ludila ubeđen u istinitost svojih stavova”. Školovao se u “Pforti”, koja je bila jako stroga škola i nije ostavljala učenicima mnogo slobodnog vremena. Tu je stekao osnovno znanje o klasičnim jezicima i književnosti. Prvo je studirao teologiju, da bi se zatim upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je radio kao profesor na Univerzitetu u Bazelu. Doktor nauka postao je sa 24 godine bez odbrane teze, jer je njegov profesor u njemu video ogroman potencijal za filologiju.
Niče kao student
Jedan od samosvesnijih i kontroverznijih mislilaca, Niče, 1868. godine upoznaje slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera (Richard Wagner) sa kojim razvija odnos “otac-sin”. Niče se mnogo divio Vagneru i bio mu je strašno odan, pa stoga prva Ničeova filozofska knjiga “Rođenje tragedije” nastaje pod uticajem Vagnerovih ideja. Mnogi istraživači smatraju da ova knjiga, iako ima neospornu filozofsku vrednost, predstavlja odbranu Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja knjige “Nesavremena razmatranja”, Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom.
U Ničeovom filozofskom radu obično se ističu tri perioda. U prvom periodu Niče je pristalica Šopenhaurove filozofije i Vagnerovih muzičkih dela “Rođenje tragedije” i “Nesavremena razmatranja”. U drugom periodu, Niče je blizak pozitivizmu (“Ljudsko, suviše ljudsko” i “Jutarnja rumen”), dok treći deo odlikuje isticanje metafizičkog elementa i učenje o volji za moć (“Vesela nauka”, “Tako je govorio Zaratustra”, “S one strane dobra i zla”, “Genealogija morala”, “Antihrist”, “Sumrak idola”, “Volja za moć”, “Putnik i njegova senka”). “Tako je govorio Zaratustra”, iliti “knjiga za sve i ni za koga” nosi lični pečat autora, on progovara otvoreno o problemima koji muče čovečanstvo i ujedno nudi rešenja istih.
Niče je negovao ispovedni stil pisanja i tako za sobom ostavio dela sa dalekosežnim uticajem. Jedan je od glavnih utemeljivača filozofije života (Lebens-philosophie). Pod njegovim uticajem stvarali su: Alber Kami (Albert Camus), Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw), Rilke (Rainer Maria Rilke), Žan Pol Sartr (Jean Paul Sartre), Martin Hajdeger (Martin Heidegger ). Dok je stvarao, na njega su, pak, najveći uticaj imali: Vagner (Richard Wagner), Spinoza (Baruch Spinoza), Gete (Johann Wolfgang von Goethe), Šopenhauer (Arthur Schopenhauer), Šiler (Friedrich Schiller), Heraklit (Heraclitus).
Bio je direktan i oštar u svom pisanju
Govorilo se da Niče nije bio čovek već dinamit. Emotivan i intuitivan. Strastven i patetičan. Bio je pisac ogromnog dara i briljantan stilista nemačkog i latinskog jezika. Pisao je da je “čovek prljava reka i da treba biti more, pa moći primiti prljavu reku i ne zagaditi se.”
Niče je 1889. godine doživeo nervni slom i nakon toga 11 godina bio paralizovan i pomračene svesti, sve dok nije umro 1900. godine. “Nalik na bogalja koji je ogluveo, oslepeo i onemeo; tako sam dugo živeo, samo da ne živim sa ološem što ima moć i piše, i uživa. Šta li mi se to desilo? Kako sam se spasao gađenja? Ko mi je podmladio oči? Kako sam uzleteo do one visine na kojoj nikakav ološ više ne sedi uz kladenac? Da li mi je samo moje gađenje stvorilo krila i sile što naslućuju izvore? Uistinu, morao sam uzleteti do najviše visine da bih ponovo našao vrelo uživanja! Oh, našao sam ga, braćo moja! Ovde na najvišoj visini izvire mi vrelo uživanja! I tu je život koji nikakav ološ ne ispija sa mnom!”
Uzdigao se do nebeskih visina
Izvori fotografija: socialphy.com, citate-celebre-cogito.ro, jmb.rsmjournals.com, livinginphilistia.blogspot.com, filoandreassis.blogspot.com
Katarina Nikolić više voli životinje nego ljude. Iskrena je, direktna i voli da filozofira. Kažu da je tvrdoglava, a ona smatra da je samo principijelna. Klasična muzika je opušta.
