Primam studente, radno angažovane mladiće u ranim tridesetim, razvedene muškarce sa decom ili bez, kućni ljubimci se podrazumevaju, pa makar čuvali tarantule. Mada više volim zmije. Izdajice (džabalebaroši, foliranti, grebatori, šizofreničari, sadisti, vampiri i demoni) stop.
Ako već niste krenuli da klikćete po Facebook-u, u potrazi za mojim profilom i inboksom, čitajte dalje:
Napisah prvo “izdajem”, pa prepravih u “iznajmljujem”, da metaforičari ne pomisle kako se zajebavam. Ne izdajem svoje srce. Nikad. Ni po koju cenu. Uostalom, ne izdajem ničije srce. Možda izneverim očekivanja, rasturim ego i razlupam par jaja, ali srce je svetinja. Puna sam poverenja u njegove magijske i isceliteljske moći. Jedino patim od viška srčanog stambenog prostora, ali to mi je hronično. Možda bi pomoglo da naselim komunu, koloniju, geto… Mnogo sam maštala o tome, ali kontam da bi se na takav oglas javili jedino svingeri i ostala sorta manjinskih ljubitelja kolektivnog erotskog smeštaja. Ali, snaći će se oni i bez mene.
Vrata su otvorena. Hrabri su dobrodošli
Da popričamo malo o uslovima iznajmljivanja. Ukratko, bezuslovno je. Za sve koji odgovaraju gornjem opisu i koji nisu pod stavkom stop. Možete praviti buku i nered, dovoditi prijatelje u bilo koje doba, pisati po zidovima i uopšte, ponašati se opušteno, slobodno i kreativno. Jer to mogu samo najodgovorniji, najinteligentniji, najsenzitivniji i srcu najskloniji. Možete pokušati da isfolirate kandidaturu za stanara, ali bićete provaljeni i svrstani u stop. Sa ponosom izjavljujem da mi je tolerancija na nepoštovanje i maltretiranje u dubokom minusu. Trajno zamrzavanje. Ako sam počela da zvučim kao normalna osoba, to je samo zato što je moje ludilo steklo adekvatan fokus i ne jebe više rasipanje na niže kategorije ludaka. Biti lud, za mene znači biti inspirativan, fluidan, visokofrekventan, osetljiv na sve oblasti alternative, umetnički opredeljen i, pre svega, gonjen unutrašnjim imperativom ka stvaranju, spajanju, integraciji, osmišljavanju i uopšte, obezgraničavanju prostora srca, svesti i duha. Ima li nečeg normalnijeg od toga?
Možda treba raći nešto i o ceni. Hmm, najam je naprosto neprocenjiv. Uselite li se u moje srce, automatski se aktivira pitanje vašeg vlastitog. Ne zato što ga ja postavljam. Već zato što je to jedina cena. I ona je neprocenjiva. Dok ne pokušate da date sve što imate, ne možete da saznate koliko vam nedostaje. A kad se suočite sa potrebom da dosegnete ono što vam fali, sa izazovom da parirate u obezgraničavanju, da posegnete za instrumentima izražavanja i povezivanja kojima još niste rukovali, ili koji su vam prošli put eksplodirali u rukama, onda tačno znate zašto je sve najdragocenije potpuno besplatno. Stambeni prostor srca može da se zapusti, uruši i pretvori u kuću strave. Sa pogrešnim stanarima, jednako kao i bez ikakvih stanara. Jedino se ne može prenaseliti. Što više srca primite u srce, to je više srca. I da, izdajice nemaju srce. Zato neka kampuju bilo gde, što dalje od mog dvorišta.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
