Da budem šta jesam, da kažem šta mislim, da znam šta hoću, da volim koga volim. To je moja istina. Od kada znam za sebe, suočavam se sa vaspitanjem, kritikama, odbijanjem i negiranjem svoje istine. Čitav sistem socijalne pripadnosti zasniva se na uslovljavanju istine.
Budi ti to što jesi, baš je to super, ali previše si otvorena. Lepo je što znaš šta hoćeš, ali nema šanse, to je nerealno. Do jaja je što voliš mene, jer sam sad u poziciji da ti pokažem koliko ljubav boli.
“Nema od toga ništa”, izražavala je moja majka, moja prva ljubav, svoj smisao za podršku, roditeljsko staranje i majčinsku nežnost i to su reči koje treba da krase njen nadgrobni spomenik, neka je ona meni živa i držeća koliko god može duže.
Nasmejan, zadovoljan i debeljuškast. Bolje nego ranjen, mršav i razapet
Mislite li, dragi prijatelji, ljubavnici, dobrodušni posmatrači i ostali kritičari čistog uma, da će mi se posle maminog treninga, primiti bilo čija negacija?
Ja nisam nosilac muda po difoltu, ili greškom prirode, meni su ona darovana na rođenju, da me odlikuju, kao anđele krila. Jer ja od svoje pete godine, recimo, ginem za svoju istinu, približno pet puta dnevno. Možda je to moj najvažniji posao u životu. Misija. Svaki put kad poginem za primer, neko možda doživi mali udar svesti. Ili je to samo uporan, besmislen, uzaludan i neophodan trip mog malog unutrašnjeg Bude?
Ah, to je trik pitanje, ne nasedajte. Jer, ma koliko bio mali unutrašnji Buda, ono što on čini, naprosto je čin Bića. Nema tu tripa, nema tu greške. To je čista svetlost, koja bode oči svakome ko nije navikao da gleda u Sunce, jer su ga socijalni zahtevi i usmeravanja onesposobili za to.
“Oslepećeš, to je mnogo opasno”, pokušavali su da me uplaše, ne znajući za moja skrivena muda i verujući da me čuvaju od opasnosti. A ja gledam u Sunce kad god se sretnemo licem u lice.
Stresajući sa sebe zaostalu prljavštinu hrišćanstva, kontam suštinu svoje misije. Ne ginem ja za primer bilo kome, nego sebi za nauk. Jer, svaki put kad mi mozak eksplodira, srce se stropošta niz zid smrti, nagazim na minu besa ili se udavim u poplavi saosećanja, proradi moj vilinski dar, moja tajna anđeoska muda i ožive me udarom svesti.
Dokle ću da učim putem izgaranja?
Pa, još barem nekoliko života, čini mi se. Prosto, nemam dovoljno vremena da izgorim baš u svakoj vatri. Mada, prilično sam se izveštila u procesu sagorevanja, pa ponekad između spontanog samozapaljivanja i svetlosne samospoznaje, sada prođe pet meseci, tamo gde je pre dvadesetak godina bilo potrebno pet godina.
Ako poživim koliko sam namerila, u tempu koji sam nametnula, provodiću se bolje od Malog Princa sa njegovim gledanjem zalazaka Sunca kad je tužan.
Gledaću kad god hoću vatromet svesti i biću srećna.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
