Budi me miris mamine zaprške. Komšija svira raštimovanu violinu. Već četiri godine nikako da nauči da bar ne škripi. Telefon ne prestaje da zvoni. Iz bakine sobe dopire lelek turske serije. Samo se nasmejem kad neko kaže da su nas gazili pet vekova. Mene gaze svakog jutra, pošto baka ne propušta ni reprize. Od podneva, u kućnom pozorištu, imamo nastavak u vidu jalaukanja iz indijskih serija. Neko je pred vratima. Legao je na zvono. Čujem kako mama otključava vrata. Klimakterični dvojac bez kormilara je potpun. Stigla je tetka.
Dok ležim u sobi, čujem da sam glavna zvezda njihovog razgovora:
“Vreme joj je da završi fakultet i da se uda.”
“Znam, pričam joj o tome svakog dana, ali kao da razgovaram sa kamenom!”
“Budi uporna, draga! Nije ni ona više tako mlada, biološki sat joj otkucava.”
“Ne brini. Imam jednog gasterbajtera u komšiluku. Fin, krupan, zdrav mladić. Šta bi joj falilo da ode u Švajcarsku i da bude prava gospođa?”
Predajem se! Ustajem iz kreveta i utrčavam u kuhinju.
“Dobro, bre, da li ste vas dve normalne?”
“Nismo htele da te budimo, samo razgovaramo o onome što je dobro za tebe! Ja samo hoću da šetam unučiće po parku.”
“Kupiću ti kera da ga šetaš po parku. Zaboravite na te planove! Nemojte, bre, pustite me više!”
Dok sam se spremala da izađem, neko je opet bio pred vratima i opet neprestano zvoni. Otvaram, kad ono gospođa iz “Jehovinih svedoka”. Gura mi u ruke neke časopise i propoveda o raju, o Bogu kome je neophodna vidljiva organizacija na zemlji i o istini koja će nas sve spasiti. Prekidam je:
“Gospođo, mojoj porodici je potrebna organizacija! Nema te istine koja bi me spasila iz jutarnjeg užasa!”
Zalupila sam vrata. Nastavljam da se oblačim, dok iz kuhinje i dalje dopiru delovi razgovora: “Ona mora… Ona treba da… Vreme joj je da…” Vreme je da nestanem iz kuće! Dok se spuštam niz stepenice, vidim da je komšija violinista zainteresovan za otvaranje rajske kapije. Zasmejava me pomisao da će biti izbačen čak i iz “Jehovinih svedoka”, samo kad shvate kako svira.
Na ulici Roki, ciga iz kraja, kreće da trčkara oko mene:
“Eve je ponajdobra gospodža u kraj. Ćim te vidim, znam da če mi daš za pivo! Daj da ne lutam po džadu!”
“Roki, nemoj sad i ti! Pusti me više!”
“Ču te pustim, al’ da daš za pivo. Eve, ču ti pevam. – Ako smeta tvome ocu, ti mu reci dušo moja, ciganin je al’ najseksiiii!”
Otvaram novčanik i kupujem malo mira. Utrčavam u autobus. Sedam na prazno sedište. Na sledećoj stanici, u autobus ulazi razjarena horda penzionera. Opkoljavaju me, dok jedna brkata babuskera započinje monolog:
“Vidiš ti ove nove generacije, koje ne znaju za red! Sve je to nadrogirano, izbušeno i istetovirano! Slušaju neke drekavce i ne ustaju starijima. Ja više ne mogu ni da stojim, celu pijacu sam obišla jutros.”
“Evo, sedite gospođo!”
Izlazim iz autobusa, da me penzioneri ne bi prebili ortopedskim pomagalima. Krećem pešaka do biblioteke. Vadim telefon iz torbe i vidim da imam sedam propuštenih poziva od drugarice. Zovem je, možda se nešto loše dogodilo. Ne stižem ni da izustim reč, a ona započinje kao navijena:
“Zamisli, sinoć je opet otišao da igra fudbal sa ortacima. Posle toga je naravno, bio umoran, tako da se nismo ni videli. Mislim da me vara! Za vikend sam nam isplanirala romantičnu večeru, a on mi jutros javlja da ide na pecanje. Zamisli ti to! Šta peca? Kakvu ribu? A, pa ja ću okrenuti novi list! Samo da ga vidim…”
Samo mi je još ona falila danas sa večitim ljubavnim problemima. Uspevam da prekinem razgovor. Ulazim u biblioteku. Nalet tišine. Samo se neko u retkim trenucima zakašlje. Konačno sam našla mir! Počinjem da pišem.
U pisanju je sigurnost i tišina
Izvor fotografija: blospot.com, favim.com
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
