Bio si san svake devojke u gradu, a postao samo moja java. Lep, naočit muškarac, koji je vodio računa o svom izgledu, zagledao se baš u mene. Prišavši mi jedne letnje noći i započevši razgovor sa mnom, započeo si i našu malu avanturu. Viđali smo se tajno, krili od zlih očiju, pa uživali u zagrljajima i poljupcima. U gradu sa društvom glumio si nedostižnog frajera, a u noćima koje si provodio sa mnom ponašao si se sasvim suprotno. Bio si poput deteta, željnog pažnje i nežnih dodira. Slatko i milo stvorenje.
Kao svi, pa recimo – parovi, imali smo malih nesuglasica s vremena na vreme. Ponekad bi planuo, ali ja tome nikad nisam pridavala previše značaja. Posle takve prepirke smirio bi se i rešili bi sve. Nikad nisam bila osoba koja voli da potpaljuje vatru. Zaćutala bih i pustila da ti se živci smire. Jer znala sam da si ponekad bio nervozan zbog posla ili nečega što si mi prećutkivao, ali delovalo je kao da sve to zadržavaš u sebi, misleći verovatno da nikoga time ne treba da opterećuješ.
Jedne večeri smo se dogovorili, kao mnogo puta do tada, da se nađemo kod tebe u stanu. Umesto da i to bude još jedna u nizu naših noći za pamćenje, postala je pakao.
Od umiljatih zagrljaja ispod jorgana i tvog snenog lica, posle mog jednog pogrešnog poteza, pretvorio si se u čudovište. Ugrizla sam te za usnu i kako si kasnije naglasio više puta, obeležila te. Zakleo si se da ćeš uraditi isto, obeležićeš i ti mene. Nikada do tada te nisam videla tako nervoznog i ljutog. Pokušavam da te smirim, govorim da nije bilo namerno, izvinjavam ti se, a nisam ni svesna šta ću upravo doživeti. Povišen ton i ružne reči nisu bile dovoljne da me povrediš, bes i ljutnja samo bujaju. Počinješ da me udaraš gde god ti ruka u trenutku poleti, ne obazirući se na moje bolne povike i shvatam da moram što pre da pobegnem.
Siledžijama najčešće niko ništa ne može
Dok bespomoćno držim ruke na glavi ne bih li se možda zaštitila, koračam unazad i dolazim do vrata koja uspevam nekako da otvorim, ali se scena nastavlja i u hodniku. Nije ti više dovoljno ni to što me udaraš, pa počinješ da me guraš. Ne vidiš desetak stepenika ispod nas. Ili si ih, u stvari, video?
Padam. Vrisak. Ti? Okrećeš se i odlaziš. Ležim na dnu stepenica. Gledam ti leđa i ponosni hod koji sam toliko volela. U meni se u trenutku smenjuje ljutnja zato što si me ostavio tu, a onda i sreća, jer da nisi, pakao bi se možda nastavio. Teško ustajem, celo mi telo pulsira, ali ne razmišljam o tome, već koračajući polako i bolno, napuštam zgradu i odlazim kući.
Danas, nekoliko meseci kasnije, bezbedna u kući roditelja, sedim u sobi i sećam se. Sećam se kako sam te noći, pošto sam stigla kući, pokušala sve da zaboravim misleći da će ujutru sve biti u redu, da ću shvatiti da je to bio samo ružan san, možda film koji sam pred spavanje odgledala ili tuđa priča koju sam pročitala. Ali nije bilo ništa od toga, ujutru sam od bola izgubila svest i završila u bolnici. Od prevelikog straha i prvenstveno da bih zaštitila porodicu, lagala sam i rekla kako sam se okliznula i pala. Imala sam slomljenu kost, a o modricama koje si mi zadao i da ne pričam.
Modrice na licu budile su sumnju kod svih, a bilo je i onih koje se nisu mogle videti od odeće, a koje su bile veće i bolnije. Sve je to vremenom zaraslo, sve osim jedne rane. Negde u meni, ostao je ožiljak toliko dubok, da ne znam da li će ikada zarasti i da li ću ga ja pustiti da zaraste.
U dugim bolničkim danima često si mi dolazio u misli, a isto tako sam znala da ti o meni ne razmišljaš ni tren. Samo sam jednoj drugarici odlučila da ispričam celu istinu. Prenerazila se kada je čula i ispričala mi kako su o njemu ranije kružile slične priče, a pošto je bio važno ime u ovom gradu, niko nije ni pomišljao da ga prijavi policiji.
Nas dvoje smo se čuli još jednom posle te noći i sve što si imao da mi kažeš bilo je neko jadno izvinjenje, a onda još ružnih reči. Rekao si da znaš da si preterao, ali pobogu, ipak si ti bio taj koji ceo naredni dan nije mogao da izađe iz kuće zbog natečene usne! Moje nedelje provedene u krevetu bile su za tebe ništa.
Zaključujem da nemaš srca, duše, savesti, možda i nisi čovek. Besna sam na tebe, ali i na sebe, što ranije nisam uvidela kakav si u stvari i bila toliko dugo u zabludi. Promenio si me, vreme će pokazati na koji način, ali osećam da to više nisam ista ja. Te noći pokazao si pravo lice, ali i pored svega toga, shvatam da ne želim da te zaboravim, naprotiv, želim da te pamtim i da ako ikada ponovo u životu naiđem na sličnog čoveka mogu da ga prepoznam. Ostavljam sve kako jeste i nadam se onome da Bog vidi sve!
Vanja, kako je zovu samo najbliži, studira Fakultet za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.
