“Berlin je više deo sveta, nego jedan grad.” Johan Pol Fridrih Rihter (Johann Paul Friedrich Richter)
Traganje za avanturama zapovest je mladosti. Pronaći Berlin na tom putu znači vratiti se u detinjstvo. Zastati pred ogromnom poslastičarnicom i satima birati omiljeni kolač. Popeti se na kulturnu vrtešku Evrope i videti svet drugačije: kroz igru, slobodu i maštu. A pogled nikada nije isti jer Berlin danas nije Berlin od pre deset godina. Poput iskusnog glumca, njegovo lice pred svaku novu predstavu pokrivaju druge boje. I čini se da je jedino stalna Promena.
Spoj starog i novog uobičajen je prizor u Berlinu
Ipak, na kraju ulice Pod lipama (Unter den Linden), između Rajhstaga, sedišta nemačkog parlamenta i Memorijalnog centra Evrope posvećenog Jevrejima stradalim u Drugom svetskom ratu, jedan svedok arhitektonske prošlosti još od kraja 18. veka ne prihvata uvreženo mišljenje, već se odupire novotarijama i brani postojanošću.
Izgradnja Brandenburške kapije trajala je od 1788. do 1791. godine
Brandenburška kapija (Brandenburger Tor), nastala na zahtev Fridriha Vilhelma II (Friedrich Wilhelm II), bila je jedna u nizu građevina predviđenih da svojom velelepnošću najavljuju dolazak u prestonicu. Nakon slavnog ulaska vojske u najvažniji grad Francuske i okupacije 1814. godine, kapija je postala poznata kao trijumfalna, a trg prekršten u Pariski. Njegovu lepotu dodatno su ukrašavale raskošne zgrade hotela “Adlon”, američka ambasada i Akademija umetnosti. Bar do dolaska zla koje je prizvao Drugi svetski rat. Eleganciju i gracioznost raja za šetače prekrile su bombe u treptaju oka. Ali iako je prvobitna ideja većim delom stradala, delo arhitekte Karla Gotarda Langansa (Carl Gotthard Langhans) preživelo je i nastavilo sopstvenu priču pomerajući granice svog značaja. Skoro 30 godina kapija je bila granica dve zaraćene strane, fizička i metaforička ograda; danas predstavlja simbol ujedinjenja Nemačke i pada Berlinskog zida, a za sutra verovatno već sprema neku drugu ulogu.
Berlinski zid je izgrađen tik uz Brandenburšku kapiju, a ona je pripadala Istočnoj Nemačkoj
Ostatak trga dugo je čekao da povrati stari sjaj. Pitanja, neslaganja i predlozi izbijali su naglo poput prolećne poplave, ali tek kada su se mišljenja stopila, 1990. doneta je odluka da se zgrade rekonstruišu prateći izgled koji su već imale. Čuveni hotel “Adlon”, teško oštećen u požaru, ponovo je zaličio na mesto u kom su rado odsedali Čarli Čaplin (Charlie Chaplin), Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) i Žozefina Beker (Josephine Baker); vraćena je Akademija umetnosti, velike kompanije su dobile podršku da grade oko trga, a Američka ambasada je kraj radova simbolično obeležila svečanim otvaranjem 4. jula 2008.
Američka ambasada je svečano otvorena 4. jula 2008. godine
Mir i kreativnost došli su na mesto političkih previranja, mržnje i raskola. Preko ramena se gleda tek da bi se nešto naučilo. I Pariser Platz krenuo je napred. Od svih okupljanja najdraže mu je novogodišnje. Možda zbog ukrasa, a sigurno zbog osmeha.
Do sledeće trga,
Auf Wiedersehen!
Izvor fotografija: doubletranslate.com, torange.us, berlin.pinkbigmac.com, 4.bp.blogspot.com, wikipedia.org
Prethodne tekstove iz serijala “Trk na trg” možete pročitati ovde.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
