Spopadaju me čizme ovih dana. Utiču na moj puls, delujući na kvarno, iz izloga. Zaljubljujem se, ne dam se. Ne, ne treba mi još jedan par čizama. Osim ako nisu čarobne. Za šetanje kroz snove. Za korake od sedam milja. A onda mi uleti ludi Teri Pračet (Terry Pratchett), kod koga se ludi čarobnjak priseća kako su bile nepraktične te čizme, odnosno kako bole prepone kad moraš da napraviš korak od 11 i po kilometara. I onda dobijem link do pesme o čizmama, koju nikada pre nisam čula:
“Baš moćna ženska pesma”, reče moj dijagnostičar. Aha, slažem se, ali zašto ja sad moram da razmišljam o gaženju, dominaciji, ugnjetavanju? Marširanju, strojevom koraku, fašizmu, martinkama? Silvija Plat (Sylvia Plath) je znala sve o ženama koje obožavaju fašiste i čizmu u lice. Mnogo lepih žena u čizmama, koje melodično obećavaju kako će nekoga ovih dana izgaziti, deluje jednako zloslutno kao četa čizmaša koji su koliko maločas izgazili neka lica. Zloslutne misli izazivaju te čizme, jezive slike koje je mozak zapamtio na prepad, iako sam brzo zatvarala oči i zapušavala uši.
Kakav god simbol bila, čizma je nevina. Obožavam čizme u njihovoj nevinosti, iako ovog momenta vidim jedne kožne do pola butina, u kompletu sa bičem, lisicama i ostalim SM drangulijama. Mozak mi je zatrovan simbolima, očito. Ali strasna ljubav, puna predrasuda i uprkos brojnim preprekama, često i na prvi pogled nesrećna, ne jenjava između mene i čizama. Bespomoćna sam. I činjenica je da mi čizme koje obujem diktiraju stanje uma, kao da je svaki par koji imam čaroban. I ne osećaju se samo žene tako. Kostim je pola uloge, a čizme su mnogo više od pola kostima.
I uvek se zaljubim u neke zelene, a završim sa nekim braon čizmama. Teško je naći one stvarno čarobne. Ili nema broja, ili su preskupe, a najčešće i jedno i drugo, pa mi bude lakše zbog onih lepih braon, koje ipak nisu lepe zelene, iako mi baš lepo stoje. Prisećam se svih priča o čizmama i cipelama koje znam, ali ne morate ići dalje od Pepeljuge i Mačka u čizmama. Postoji i ona varijanta Pepeljuge u kojoj maćeha savetuje kćeri da odseče prste, jer kad postane kraljica, ionako neće morati da hoda… Ne mogu da me čizme žuljaju. A često baš tačno znam kako je u nečijim cipelama. Jednom sam sanjala kako kupujem čizme svog života. Bila sam raspamećena od sreće, uopšte nisu bile skupe, fantastično su mi stajale, imale su štiklu i bile su… Braon.
Kao sledeće, ima da nabavim jedne crvene. Ko zna kuda će me odvesti.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
