Kada Keri Bredšo (Carrie Bradshaw) navuče svoje Manolo Blahnik cipelice i u 6 sezona pretrči posve turbulentan ljubavni put od Mr Big-a (ne bih da ga zovem Gospodin Zverka, presmešno zvuči) do Ejdena, usput se zaustavljajući kod drugih muškaraca kao ispred izloga sa modelima novih, aktuelnih cipelica, ona, prilično živopisno, doduše krajnje romantizovano, prepriča priču single žene u velikom gradu, žene koja traži svoju drugu polovinu. Vremenom, ma koliko velikih ljubavnih priča već znali ili tek čekali da čujemo, naučili smo da se poistovetimo sa Keri i prisvojili smo Mr Big-a kao sinonim za svaku svoju tešku, a propalu vezu.
Ono što mnogi izostavljaju iz jednačine je činjenica da, verovatno, nikada i nisu doživeli tu Mr Big ljubav, to trzanje, nesigurnost, nespokoj, zanos, nesanicu. I nadam se da nikada neće. Takva iskustva menjaju osobu kompletno, ne samo u emotivnom smislu već i životnom. I eto ga, neočekivano, još jedan momenat života u kom je čovek prepušten drugom čoveku na milost i nemilost, u kom čovek zavisi od čoveka – u svakom smislu.
Elem, na moju (ne)sreću ja sam imala priču koja me je promenila za ceo život. I taj čovek nije bio moj Mr Big jer, kao što vidite, nisam udata, ne živim na Menhetnu s njim i nismo zaradili milione zahvaljujući svojoj ljubavnoj priči. Mada, ja sam zaradila nešto mnogo vrednije – izvukla sam živu glavu iz priče koja me je, mislim prerano, formirala u emotivno zrelu ženu. Nekada mislim da bi bilo bolje da sam ga upoznala kasnije, tada bi, verovatno, sve imalo više smisla. Čitavo to iskustvo. Međutim, s druge strane, naučila sam se životu kao, takoreći klinka koja pre toga nije znala za ljubav. U svakom slučaju, razlog zbog kog pominjem ovo nije da bih vam predočila povest svoje propale veze nego da vam kažem da ćete se izvući iz haosa u kom ste, ma koliko strašan bio. Što se mene tiče, trik je sledeći, mada, svi smo različiti, pa će vama i vašem mentalitetu iščitavanje narednih redova, možda, biti čisto gubljenje vremena.
Ono što mnogi izostavljaju iz jednačine je činjenica da, verovatno, nikada i nisu doživeli tu Mr Big ljubav
Citirala bih, za početak, Anju, jednu prepametnu i predragu plavušicu, moju najdražu Crnogorku, koja je rekla: “Nisi izgubila pravog nijednom do sad, ne brini… Da je bio pravi, s njim bi se sve podesilo od samog starta. Ne bi bilo trzavica, nego bi sve išlo lagano, a to je ono što i zaslužuješ.” Kada čujete ovako nešto, tako jednostavno, a puno suštine, ne možete, a da ne stresete sa sebe sav jad i dođete sebi. Naravno, dolazak sebi je nešto kompleksnija procedura od umivanja, ili pripremnja kafe, ali, dođe se do sebe na kraju. Obećavam.
Kada protraćite vreme povlačeći se sa momkom koji je bio loš za vas u svakom smislu, kada prolazite kroz emotivne i psihičke torture pune uspona, padova i drugih zavrzlama, malo vam stvari posle toga deluje strašno. I kada jednom odlučite da odete nastaje period koji, u početku bude olakšanje, ali onda preraste u još veću torturu jer, priznali to sebi ili ne, potrebno vam je vreme da se zalečite. Sve bude sveže i krhko, i treba vam vreme da prevaziđete. Iako znam da će me muški deo populacije koji ovo čita mentalno kamenovati, moram ovo da kažem – bilo bi lepo i da nađete sebi nekog rebound dečaka (čula sam da to uspeva), mada, mislim da rebound ne radi dok vam se vaš inicijalni razlog patnje ne zgadi. Barem je tako sa mnom.
Lično, ma koliko lep i šarmantan, ako mi se neko smuči kao čovek, smuči mi se i kao svi oblici odnosa koje bismo mogli da izgradimo. I, naravno, sve što ja ovde pišem može trajati do zauvek, a uvek će se svoditi na neki vaš kontra argument na ono što ja kažem, neko opravdanje, neko veliko ali koje čuči iza svake vaše misli. I, to ne zato što hoćete meni da se suprotstavite, nego zato što nećete suštinski da čujete ono što pričam. Znam, niste zato bezobrazni. Povređeni ste, bolni, prebolni.
Tačnije, čujete vi ili čitate sve ovo ali ne registrujete, jer vam u srcu još nisu rešena pitanja. Znam da zvuči kao kliše, ali morate sa sobom da popričate malo, rešite neke stvari, pa tek onda preduzmete akciju. Drugačije, samo tapkate u praznom. Naravno, morate da znate i ovo – na gram ljubavi, dodajte barem 2 grama sujete i dobićete, kada sve preračunate, prilično veran odnos suštinskih osećanja i povređenog ega. I to je normalno. Ljudi kojima je ego nemoguće povrediti su ili indigo deca ili ljušture bez grama dostojanstva. Sasvim je očekivano da ćete se pribojavati momenta u kom izlazite na ulicu, a on srećan drži nekog za ruku dok ste vi i dalje same. Međutim, još jednu stvar morate da znate, a to je – postoje 2 strane medalje – vaša, na kojoj je on crv koji moli za oproštaj i želi vas nazad (ili šeta sam dok ste vi sa nekim, srećni) i druga, gde je on srećan i nastavio je sa svojim životom, a vi ste i dalje u procepu. Da biste bile srećne, morate da prihvatite da su te dve opcije obe mogućnost. Ako sve ispadne vama u korist, divno. Ako ne, svet ne propada – i porazi su život. Uostalom, da nema nesreće, po čemu biste merili sreću?
Obrišite suze, treba vam čist pogled za ono što vas tek čeka
Molim vas, na zaključavajte se u one izjave on je moja sreća, ja ne znam bez njega. Smejurije. Vaša sreća je postojala i pre njega. On je samo u nju uleteo i ugnjezdio se tu, bilo mu je lepo. Problem je što ste vi zaboravile kakav vam je život bio pre njega. I sada vlada opšta panika koja vas navodi da mislite kako vi više ništa ne možete bez njega. Tako je uvek sa osloncima – naviknu nas na sigurnost, ali nas nikada ne upozore da i najjače kamenje ima pukotine. I, taj osećaj pogubljenosti, nemoći, nespretnosti i nesigurnosti je svakako jedan od najvećih psiholoških testova koje morate da prođete da biste se vratile sebi. Doduše, možda ne onoj staroj sebi, ali definitivno sebi koja je sada jača i drugačija zahvaljujući bolnom iskustvu.
Ono što ja ne mogu sa sigurnošću da kažem je da se takva situacija neće opet ponoviti. Ipak, život je kompleksniji od biranja kolača koji ste već probali, pa vam se nije dopao, ali ga hoćete opet. Probaćete opet isti kolač, jer će vam se narednog puta dopasti kako je stavljen preliv ili novi ukras, ali ćete ga, možda, sledećeg puta sa manje oklevanja ispljunuti. I svako iskustvo je nova snaga, verujte mi. Svaki novi kolač je odlučniji put do efikasnije dijete.
U vezi sa čovekom za kojim patite znajte jednu stvar – ispod tog debelog sloja idealizacije kojim ste ga posule, on je sasvim običan čovek, čovek kao i vi što ste, sasvim neko običan, životan. U jednom trenutku ćete ga videti u prolazu ili samo pomisliti na njega i kroz glavu će vam proći misao “to je bio čovek u kog sam se klela, moja srodna duša, moj čovek zauvek, moja bol, moja patnja, moja sreća, moje ‘jedva čekam da dođeš’, a mi, zapravo, ni istu vodu ne volimo”, a sve ćete to shvatiti na nekoj sitnici, banalnosti, nečemu što će vam odjednom razbristriti sve. Bitna stvar je da shvatite da, to što ste u nekom trenutku voleli iste stvari, pa, uostalom, i jedno drugo, ne znači da ste srodne duše nego znači, upravo to – bili ste samo ljudi koji su se u jednom trenutku života voleli i delili nešto lepo. Sada toga nema i vi idete dalje, jer vam je život spremio nešto mnogo bolje, mnogo lepše i mnogo plemenitije.
Obrišite suze, treba vam čist pogled za ono što vas tek čeka.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
