Kada bi australijske ptice bile ljubitelji šećerne vune, rozen torte i pudinga od jagode, sigurno bi svaki put kad prelete iznad jezera Hilijer pomislile da se nalaze nadomak pošećerene rajske zemlje. Međutim, kad bi dospele do ovog mesta najbržim letom i zaronile u njega, sav onaj entuzijazam, da je materijalan, pljusnuo bi u vodu. Razočaranje bi bilo uzrokovano time što u ovom jezeru nema ni zrnca šećera.
Galebovi u potrazi za šećerom
Ovo jezero je kao i svako drugo slano jezero, samo što se priroda malo poigrala sa njim i navela nas da pomislimo na trenutak da nosimo ružičaste naočare. Taj “trenutak” traje već 210 godina i neće prestati dokle god jezero ne ispari. Ono je zaista nežnoroze boje! Oni koji i dalje nisu mogli da poveruju sipali su sadržaj jezera u providnu posudu i konačno se uverili da tu nema ni laži ni prevare.
“Glavom i bradom” jezero Hilijer
Na putu za Sidnej, britanski pomorac i hidrograf Metju Flinders (Matthew Flinders), plovio je zapadnim delom Australije i svratio do ostrva Midl gde se Hilijer “ugnezdio”. On je osoba zahvaljujući kojoj je geografija saznala za ovo ružičasto čudo.
Tačno na polovini prošlog veka, grupa naučnika je htela da otkrije ko je sipao roze vodu u Hilijerovo udubljenje. Sumnjali su na algu Dunalielle saline, koja u slanoj vodi pušta crveni pigment i boji ostala obližnja australijska jezera kao što je recimo jezero Esperansa. Međutim, mikroskop im je jasno pokazao da u ovoj vodi nema ama baš nijedne alge. Tako i dalje stoji znak pitanja pored uzroka obojenosti jezera Hilijer.
Kao iz snova
Čovekovo oko ne zavoli samo jezero, već i njegovo okruženje. Obala ovog plitkog jezera, širokog svega 600 metara, oivičena je belinom soli. Sledeći pojas boje je tamnozelene šume eukaliptusa i čaja. Na kraju počinju plavi talasi Velikog Australijskog zaliva.
U 19. veku Britanci su sve živo da eksploatisali po Australiji, pa su tako i ovde morali da ispoštuju normu. Tu su od druge do četvrte decenije boravili lovci na foke i kitove. Ulov je očigledno bio nezadovoljavajući, pa ovo ostvro ostaje usamljeno do početka 20. veka. Ovaj put se “lovi” so, ali na Hilijerovu sreću još kraće od prethodnog uznemiravanja. Svega šest godina. Od tog momenta ovo jezero “diše” i “živi” bez ikakvog ometanja.
Plivanje kao dokaz da je Hilijer “normalno” jezero
ApoMaja – Piši kao što osećaš, govori kako misliš i ureži osmeh u svoj duh.
