Kad pomislim – Snežna Kraljica preti mom zdravlju, sve je manje vremena, a ispitni rok vijuga snovima, dragi muškarac opet nije postupio “po mom”, redovi su dugi, nule na fiskalnom isečku se gomilaju i kao za inat, na tekućem smanjuju… Nezadovoljstvo me gura u zagrljaj nemilog osećaja nemoći.
Prkosno, Ljutko u meni biva zamenjen Srećkom koji počinje da se osmehuje veselom žuboru zimske bajke.
U poslednje vreme lepotu zimskih noći upotpunjujem maštanjima o onoj jednoj koju mnogi nazivaju najluđom. Dragi svete, za mene je ona oduvek bila najracionalnija od svih – novi početak, bolje sutra, nasmejaniji dani.
Iako rafali obojeni ritmovima dvadesetprvog veka bruje o savršenoj haljini, idealnoj frizuri, magičnom poljupcu u ponoć i skupom nakitu, mali ratnik prćastog nosića pobedonosno slavi Novu godinu za najmlađe.
Kada grad ukrasi blještava svetlost uličnih lampiona, ne mogu a da se ne setim najbezbrižnijeg perioda, detinjstva.
Doček Nove godine tada je bio prava poslastica! Umele su da me razvesele sitnice: brljanje po novogodišnjoj kesi punoj slatkiša, traganje za prskalicama i molećivi pogled, uprt u oči roditelja, koji priželjkuje bar jedan razgovor sa Deda Mrazom.
Zvončići, zvončići zvone celu noć
Kako sam umela da se ljutim na mamu kada od brata i mene zatraži da se sklonimo u sobu jer će Deda Mraz upravo stići i ne sme da nas zatekne budne!
Najveća noćna mora petogodišnje devojčiće bila je rečenica “Ako ne budeš dobra, od Deda Mraza ćeš dobiti pola žvake”.
Novogodišnji TV program bila mi je omiljena medijska zakuska i naravno, nezaobilazan je bio Manda. Uz Mandu išlo je latentno priželjkivanje Bratz lutke u novogodišnjem paketiću i obavezno pismo Deda Mrazu, drvene bojice rasute po podu sobe i ruke umrljane ostacima plastelina jer sam uvek želela da i Deda Mraz dobije poklon za Novu godinu, kad je već tako vredan.
Bez Rudolfa, irvasa crvenog nosa, novogodišnje euforije nije bilo.
Naravno, nezaobilazne su bile i reklame za dve vrste napitka – sok i kafu. One su me rezveseljavale, možda čak i najviše.
Jednu stvar nisam volela i to se, kako mi se čini, nikada neće promeniti – petarde!
Svu magiju pretočenu u nepobedive horizonte dečijih vidika krunisalo je svake godine ukrašavanje novogodišnje jelke. Lampioni, blještavi ukrasi, crvene, zelene i zlatne figure Deda Mraza (sigurno ih čuvate i dalje), čestitke koje stižu na kućnu adresu, adresirane na mene imenom i prezimenom! Tu magiju ništa nije moglo da porazi, a danas sam shvatila da ništa ne može ni da je prevaziđe.
Godine 2013. probudiće nas mamurluk i lepo sećanje na noć provedenu u krugu prijatelja ili zagrljaju milog bića. Dok moja mašta nije znala šta su granice (danas ona nema granice, ali nažalost upoznata sam sa značenjem termina “granice”) svakog prvog januara budila me je bela kafa uz osmeh mamine čokoladne torte i pregršt novogodišnjih slatkiša.
Kako je vrh jelke svake godine bivao bliži rukama deteta, na trn su se uboli snovi, a debeli, rumeni deka u crvenom odelu odlepršao je novim naraštajima. Nadam se da mu svakodnevno stižu pisma (ne u online formi).
Kristina Živanović – “Ovo sazvežđe je za nju – provincija”. Doza kofeina za dobro jutro joj ne dozvoljava da uguši ambicije i snove, jer svaki dan je novi početak i ukazana prilika da život modifikuje u prijatan ambijent dostojan najvrednijeg detalja – osmeha. Student kragujevačkog Univerziteta, novinarka portala Ritam Grada.
