Još jedna zima, sa teškim mrazom i snegom, ali su bar uspomene lakše. Vreme nije potpuno zalečilo rane, ali više ne peku na hladnoći. Sada izmame koji setni osmeh dok koračam dalje u nepoznato.
Ponekad se zapitam da li i dalje mrziš sneg. Psuješ li kad vidiš bele pahulje koje nemilosrdno padaju? Smejao si mi se kad sam ti govorila da volim sneg, da volim hladnoću što štipa za obraze i zimske čarolije. Sećaš se da sam ti pričala kako me prvi sneg vrati u detinjstvo, da ću uvek u nedirnutom snegu praviti anđele, jer tada sve brige nestanu?
Imaš li razlog više da mrziš zimu?
Znaš čega se ja sećam? Sećam se topline tvog zagrljala kad bih ušla u stan i osmeha sa kojim si me pozdravljao. Sećam se da ti je smetalo kad bih stavila hladne ruke na tvoj vrat dok si radio za kompjuterom. Sećaš li se da bi me uvek posle toga krenuo golicati za osvetu? Volela sam taj žar u tvom pogledu tren pre nego što bi prekinuo osmeh poljupcima. Verovala sam da će naše trajati večno.
Onaj dan kad smo shvatili da želimo različite stvari je isto snežilo. Sedeli smo na klupi, u tišini, čekajući hrabrost da pomoli glavu. Oboje smo progovorili u isto vreme, a zatim smo prasnuli u smeh. Sećaš se?
Čak i kad smo se pozdravili i otišli u suprotnim pravcima, nisam mogla dugo otresti toplinu tvog zagrljaja. Ne znam šta pričaš drugima kad pitaju za mene. Mene kad pitaju odgovorim sa osmehom da smo se voleli, ali da nismo uspeli. Osećanja smo pokopali jedne januarske večeri ispod snega.
Izvori fotografije: freehwall.com, tumblr.com, deviantart.com
Agneza Janović – komplikovana i tvrdoglava, beznadežno zaljubljena u fiktivne likove. Za sve životne boljke prepisuje ogromnu šolju kafe i čokoladu. Dobra knjiga, dobar film i odlična serija su sitnice koje joj život znače.
