Kraj godine uvek prolazi u sabiranju rezultata prethodnih 12 meseci i planovima za period koji dolazi. Jedno uslovljava drugo. Sa koliko entuzijazma ćemo planirati narednu godinu zavisi od bilansa prethodne. Samouverenost, zalet, očekivanja, postavljanje ciljeva uvek su u vezi sa završnim računom godine na izmaku. Najbitnije je da se između realnog i planiranog uspostavi balans. Racionalan uvid i prava slika.
Pod treperenjem prazničnih lampiona i u neodoljivom zanosu novogodišnje euforije muškarci su skloni da zažmure na jedno oko i sve ono što nisu postigli u prethodnom periodu “zakažu” već za drugi januar sledeće godine. Na neki način, oni koji pribegavaju utešnom samoobmanjivanju podsećaju na večite studente. Propušteno se može nadoknaditi. Uvek postoji sledeći rok. Šansa koja ne samo da neće biti propuštena, već naprotiv, biće iskorištena do kraja. To je taj red veličina. Što više promašaja u sadašnjosti to glomazniji planovi za budućnost. Obično taj drugi januar sačekaju mamurni, u krevetu, sa teškom glavoboljom. Recept koji konzumiraju uz lekovitu kiselu čorbu ponovo je odlaganje. Za posle Božića. Praznici su ipak praznici i nekako ne ide da se u sveopštoj atmosferi opuštanja i letargije žuri za radni sto, u teretanu, među odložene knjige i fascikle ili u kuhinju da se startuje sa novim načinom ishrane.
Naravno da se sve propušteno može nadoknaditi, ali poenta je u iskrenosti sa kojom se odluke donose, pa i odlažu. Da li je reč o tome da se nagomilani prtljag neobavljenog najbezbolnije šutne u neki ćošak ili da se, potpuno racionalno, smesti u nekakve realne koordinate kojih ćemo se zaista pridržavati. Očigledno je da sindrom Bridžit Džons (Bridget Jones) nije rezervisan samo za nežniji pol. Postoji veliki broj muškaraca koji je sklon da ono što želi da postigne ili čime mora da se bavi “veže” za određene datume. Nova godina, kraljica svih datuma, stiže kao poručena. Sve zavisi od toga šta je čiji problem, odnosno, u čemu smo tokom prethodne godine bili najtanji. Nepoloženi ispiti, nedovršen proces traženja posla, nerešeni emocionalni problemi, loša kondicija, višak kilograma, nesređeni odnosi sa saradnicima, dugovi… Da, sve je to deo završnog godišnjeg računa, a rangirano je u skladu sa prioritetima svakog pojedinca.
Uvek postoji sledeći rok
Drugi tip muškarca, suočen sa stomakom koji se preliva preko kaiša na novogodišnjem odelu ili, pritisnut oskudicom, prinuđen da najluđu noć provede pritiskajući dugmiće na daljinskom upravljaču, sklon je da se veoma obeshrabri. Godina koja dolazi ne znači nikakav preokret i problemi neće nestati. I to je tačno, ali stav je ponovo pogrešan. Za razliku od večitih kampanjaca koji se teše “sledeći put” parolama, muškarci poljuljanog samopouzdanja nemaju baš nikakve nade u nove šanse i posmatraju ih sa podsmehom i prezirom. Njima zaista dodatne prepreke ne trebaju. Dovoljni su sami sebi. Loš završni račun je najbolje shvatiti kao motivaciju za nastavak bitke za vlastite ciljeve. Čarolija Nove godine neraskidivo je povezana sa simbolikom novih početaka i malo tog infantilnog samoohrabrivanja uvek dobro dođe. Ukoliko čovek veruje u novi početak, ne doživljavajući ga kao izgovor ili utehu, neostvareno se može prebaciti na listu sa zadovoljstvom štikliranog.
Oni koji su, sa aspekta sopstvenih prioriteta, zadovoljni i mirni obično se neće ni setiti da bi trebalo da naprave završni račun pre nego što zakorače u novo poglavlje. Muke sa listom krcatom brojkama i slovima, u koje se dobar deo naših uspeha i neuspeha može prevesti, najčešće prave oni koji znaju da su mogli više. Ipak, taj bilans je dobar za sve. Kraj godine, simbolično i sasvim realno, jeste pogodan trenutak da se okrenemo i sagledamo period koji smo ostavili iza sebe, a potom i sopstvenu poziciju u sadašnjosti.
Izbegavajte banalne asocijacije. To se ne tiče isključivo broja nula na kartici za štednju ili mestu na hijerarhijskoj lestvici u okviru sistema kojem pripadamo. Da li je izbor sistema zapravo pravi ili, jednostavnije formulisano, radimo li ono što volimo? Od 365 jutara koje smo ostavili iza sebe – koliko smo proveli sa zviždukom i zadovoljnim protezanjem, a koliko sa osećajem mučnine pred onim što novi dan nosi? Da li su naši izbori zaista naši? Šta je promena koju bismo morali da napravimo zbog sebe, a šta diktat, odnosno ispunjavanje očekivanja drugih? Eto načina da Nova godina i završni račun stare budu povod za pravu malu epifaniju, ukoliko epifanije, tj. razotkrivanja i saznanja, mogu biti mali. Ne zavaravajte se ukoliko mislite da je to lakše. Reč je o suštinskim pitanjima u odnosu na koja su dugovi i opušteni stomačni mišići pesmica od dve strofe. Tek povodom toga, muškarci će se podeliti na kampanjce koji će obećati sebi da će o svemu tome razmišljati neki drugi put i one koji, pred činjenicama, neće moći da se podignu iz fotelje. I opet stižemo do motivacije. Neka je sve do sada bilo pogrešno, ali važno je spoznati ga kao takvo kako bi se polako, deo po deo, menjalo u svoju suprotnost.
Eto zadatka za junake. Bez pritiska, euforije, stresa. Napišite završni račun velikim slovima. Ime mu se mora pronaći. I pogledajte ga širom otvorenih očiju. Srećni praznici.
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
