Ne znam za vas, ali danas u ranim tridesetim, ja verujem da su nas dobro učili kada su govorili da pravi muškarac, šta god taj pridev značio, neke stvari treba da sačuva za sebe. Bespogovorno i za sva vremena. Tokom ludih, nadobudnih i ranjivih pubertetskih godina gadilo mi se sve što čak i iz daleka podseća na opšte mesto i tradiciju. Ima nečeg specifičnog u tom ludilu koje nastaje kao posledica opčinjenosti odrastanjem i onim lepim stvarima koje odrastanje podrazumeva. Kasnije, i one, ne tako lepe, dođu na red i mi se budimo, kao što je zapisao Miroslav Antić – “unezvereni od čuđenja”.
Muškarci se nerado “otvaraju”
Lično, više nemam potrebu da se igram uloge “sam protiv svih”, jer znam da razlučim kada je to stvarno potrebno, a kada bi to bila ona tipična adolescentska poza. Čist manirizam. Zbog toga, a možda me i vreme, odnosno kultura u kojoj živimo, utvrđuje u tome, mislim da je jedan iz čitavog korpusa zastarelih stavova kojima nas, kao klince, kljukaju, nepogrešiv. Muškarci obično ćute o onome što su ih učili da nije dostojno da govori, priznaje, otkriva jači pol. Tako je bilo oduvek. Setite se svojih introvertnih, ćutljivih očeva koji radije komuniciraju gestikulacijom i ponekad tako dugo smišljaju odgovor na jednostavno pitanje koje im postavite. Danas, kada se više nego ikad “sve što kažete, može upotrebiti protiv vas”, to je jedini pravi put.
