Uvek se javlja jedan te isti problem kada poželim da napišem par redaka o njemu. Uvek je problem taj što ne bivam u potpunosti zadovoljna rečima koje upotrebljavam kada pišem o njemu. Jednostavno je: nijedna reč nije dovoljno dobra. Nijedna reč ne opisuje dovoljno dobro ono što mislim i ono što želim da kažem. U potrazi sam već dugo za novom reči, za onom koja će u potpunosti preneti svaki delić mog osećaja, za onom koja će dočarati ono što doživljavam ja, kada mislim i kada govorim o njemu. Već u narednom trenutku, rušim prethodno pomenuto i pitam se – ima li potraga ikakvog smisla? Možda upravo i jedino on caruje posedujući tu reč, taj opis mene, to kako izgledam dok ga gledam i dok ga imam.
Bleso jedna, nedostajao si
Znaš, dušo, dugo u mojim pričama nije bilo glavnog junaka. A šta je priča bez glavnog junaka? To pitanje sam uporno postavljala sebi, noćima i jutrima. Pa onda kad opet padne noć, opet, pa onda kad opet svane dan, opet. I nekako, naslućivala sam odgovor, ali nikako nisam naslućivala momenat u kojem ću moći da ga izgovorim i da ga priznam. Da, da ga priznam onako kako ljudi priznaju greške, krivice, i kako priznaju istinu, na kraju krajeva.
Da li u ljubavi treba biti hrabar ili pametan? Ili priseban? Snalažljiv? Ili pak simpatično glup i smotan? Da li treba uopšte išta biti? Nadam se da se u ovom trenutku ne očekuje odgovor od mene jer, ja ga nemam. I to ne da ga nemam, već ga onako, prostojezički rečeno: nemam pojma. Ne mogu da generalizujem, i da dajem recepte i definicije. Ja to čak ni ne želim. Nikada nećeš osetiti čar ili patnju koju ljubav pruža, ako ti ja šapnem kuda je prečica. Zar ne?
Ja sam u svojoj ljubavi bila ja. Još uvek sam, zapravo. I već sad, posle par reči, zvuči kao da je upalilo. I jeste. Da znaš da jeste. Kako sam tako uverena? Zato što je njegova ruka i njegov zagrljaj ono što je ponovna realnost svakog mog dana. Zato što je njegov poljubac najslađe dnevno sledovanje i zato što što je njegov osmeh, u najmanju ruku, čest prizor.
Kuda sam išla i kako sam to kuda pronalazila, ne znam. Ćutala sam kad sam osetila da je ćutnja rečita, plakala sam kad je bilo vreme plača, delila sam svoj racio na dva dela i vagala. I vagala, i vagala, i vagala…I nikad nisam izvagala. Nema tu matematike, sad znam. A čega tu ima? Tu ima mene koliko i njega. Tu ima nas koliko smo teški. Tu ima tolerancije, ljubavi, nesebične brige, zajedničke radosti, razumevanja, podrške… I to smo mi. Sve to, da. I kad manjka jednog začina, nama ne štima.
Ali znaš šta? Naštimovali smo. Jer smo verovali da hoćemo.
Jovana Stojmenović čvrsto veruje u osobine horoskopskog znaka škorpije, i često se poziva na iste. Uglavnom je racionalna, mada se ponekad zagubi u sopstvenim mislima i beleškama. Nedavno je krunisana za internacionalnu dragu Savetu.
