Stojim na terasi apartmana koja je obgrljena belom bojom. Po snegu se rasprostrla sunčeva boja. Uživam dišući duboko. Osećam kako mi se ruke mrznu i koža postaje hrapava, ali i dalje stojim, pokušavam da se otreznim, iskrena da budem. Palim cigaretu i osećam kako mi se nikotin spušta u pluća.
Opet isto jutro kao i par prethodnih. Mamurna se gegam kroz sobu proklinjujući sinoćnu odluku opijanja. Gledam u drugarice koje snuždeno pevaju pesme koje smo posvetile svim bivšim momcima ovog sveta.
“Slepci” – reče jedna.
Sve je pogledaše i zamisliše se, naravno i ja pokušavajući da shvatim šta je izgovorila. Ništa. I dalje ne kapiram, kako ih je to oslovila jednim savršenim imenom. Ćutimo, i samo jedna nastavlja da peva bolnu pesmu.
