Prepoznaćete se svi vi kojima svaki razgovor sa roditeljima započinje sa: “Ova vremena u kojima vi odrastate, pa to nije život.” Prema njihovim tvrdnjama, sve je “tada” bilo lakše i lepše. Hippie pokreti, deca cveća, himne Beatles-a, golovi Džaje, Zvezda na krovu sveta, mir, ljubav, plaćen posao koji voliš, putovanja Evropom auto-stopom. A šta je sa činjenicom da mi nismo birali vreme rođenja i odrastanja? I kako naši neiskvareni roditelji, tradicionalnih vrednosti i iskonskog poštenja, mogu uopšte od nas napraviti ljude spremne da gaze kroz život, da ne bi bili gaženi?
Da li su to bila bolja vremena ili smo bolji bili mi?
Vreme u kome je sve što je nekada bilo dole, isplivalo na sam vrh. Sasvim je normalno razmišljanje pojedinaca da je mnogo lakše izgubiti sebe u masi i živeti prilagođeno, nego večito izigravati “ispravljača” krivih Drina. Stigli smo i do same srži problema, da li je zaista? Ja sam, nekako, oduvek bila stava da po cenu svega čovek treba ostati svoj, nikada nisam ni pomišljala da u mom stavu postoji problem, jer ako izgubimo sebe, šta nam zaista preostaje? Vile, jahte, milioni, horde lažnih prijatelja i nečista savest. Pa, sa tim ne mogu da živim, uz svu dobru volju. Nije nadmeno misliti da si drugačiji, ne pronalaziti se u svojoj i bliskim generacijama, to je u današnje vreme redak kompliment. Ipak, bez osuđivanja drugih, jer svi smo mi izdanci okolnosti, vaspitanja i odrastanja. Što bi rekli stari i mudri: “U se i u svoje kljuse.” Zato se svakodnevno zapitam šta je ono što mogu da uradim u svom životu i svom mikrokosmosu, a da doprinese nekoj široj slici.
Za početak, menjam perspektivu gledanja na stvari. Nije opravdanje za sve ova naša jadna i namučena zemlja, ima i gorih, ali ovde većini upravo ona služi kao alibi za sopstvenu dekadenciju. Svako vreme, pa i ovo naše cyber ima svojih prednosti, ima svoje heroje, samo je stvar izbora. Za par decenija, moći ćemo sa ponosom da pripovedamo kako smo živeli u eri Novaka Đokovića, drugih mnogobrojnih sportskih dostignuća, prvog skoka iz svemira, prvog crnog američkog predsednika. Nisu to male stvari, svet je ipak evoluirao. A što se tiče one tamne strane medalje, uvek je bilo i biće. Ostati svoj, zdrav u glavi, nepokolebljiv u ispravnim stavovima i imun na glupost, e to je pravo umeće življenja.
Isti, poseban, slobodan, samo svoj
Sigurna sam da svako od nas ima tu snagu, snagu kojom, polazeći od sebe, menjaš svet, stvaraš nove tradicije, legende i heroje. Kao po običaju, moram da citiram velikog novosadskog mislioca Đoleta: “Izmislili su milion načina da vreme prođe, a nijedan jedini da se zaustavi. Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš i nisu neka vremena za zaustavljanje.” Dokažimo suprotno!
Aleksandra Duždević – Istinski hedonista. Zaljubljena u modu, jezike, umetnost, u svakom smislu! Film na dan za dobro raspoloženje, dobra knjiga – lek svakoj boli! Srce ispunjeno ljubavlju obojeno crveno-belim bojama!
