Stajala je na ivici balkona i gledala u horizont. Nebo je bilo u talasima, ali onim ljubičasto-crvenim, koji se prelamaju iz veće linije u manju. Plava i siva prožimaju ivice svake boje tek da daju onu senku najboljih tatoo majstora u Los Anđelesu. Pomalo holivudski, ali prijem tek što se privodio kraju kada se ona dovezla kući i sa srebrnim sandalama u ruci ušunjala u kuću kako ga ne bi probudila. Haljina boje mesa skoro je spala sa ramena i tiho je lepršala na vetru. Njena blago kovrdžava kosa ju je zagolicala niz leđa kada je odjednom poskočila pomislivši da je to on. Ali nije bio…
Toliko o predanosti, ljubavi i ništa.
***
Vratila se na prstima sa blagim smeškom na ivici usana, prisećajući se svojih prvih časova baleta još dok je bila riđa devojčica sa kovrdžama i govornom manom. Otvorila je vrata dnevne sobe, a odškrinuti prozori i vetar, koji je prošibao zavese unutra duž celog zida, vratili su je korak nazad. Mogla je da oseti njegov miris. Na tren krenula je ka sobi da mu se uvuče u krevet i izljubi po celim leđima, a onda je sledila slika.
Na drvenoj polici sa masivnim duborezom nije bilo njegovih cipela. Prenuta iz bajke u njenim mislima panično je otvorila ormarić koji se nastavlja na policu. Njegov omiljeni deo u kući, odelo, kaciga, ključevi, torba kojom putuje, oprema za motor… bio je prazan. Hrapava stenčuga sručila joj se na pluća, probala je da udahne posrćući nogama ka krevetu, drhtala je, dahtala je, jecala je, vrištala, ali je njen lik bio savršeno miran, a u sobi mukla tišina.
***
Vazduh je bio svež, varljiva letnja ponoć… udahnula je duboko, sandale su joj još uvek bile u ruci. Zapravo je tek shvatila da ih je grčevito držala noktiju urezanih u svoj dlan. Prešla je pogledom po sredini balkona, jedino će još i on znati da je otišao. Bez reči ih ostavio. Otišla je u toalet, skinula šmiknu, istuširala se i legla u krevet. Hladna kao led.
Na korak do dna
Spavala je tri dana. Nije se javljala na telefon, nije čula alarm, nije išla na posao, nije marila za svoje klijente, rokove, projekte…. U pet popodne njen brat je razbio staklo na vratima i ušao u stan.
“Nela! Nela! Jebote! Tu je! U sobi je!” , trčao je njen brat kao sumanut po kući, tražeći je.
Majka je briznula u plač misleći da je umrla, presekla vene, slomila nogu ili ko zna koji crnjak.
Lica nadutog, razuma sluđenog, prenula se iz najdubljeg sna, bolje recimo kome.
“Šta se dereš majmune? I je l’ umeš da kucaš kada ulaziš u moju spavaću sobu?”
Akcenat, rečnik, dikcija, tonalitet. To nije bila Nela. Glavni izvršilac virtuelne grafike u vodećoj kompaniji u Bratislavi. Meka, nežna i romantična crvenokosa. Nela. Buduća majka četvoromesečne bebe.
Na čaršafu je bilo krvi.
Šta se desilo?! Jesi li li dobro mila moja? – sklanjala je mama posteljinu i zagledala joj telo.
“E, stvarno vas ne kapiram. Dare, daj idi stavi kafu, majke ti, ne vidim na oči. Kevo, makni ove čaršafe. Ko ih je ovo ovako izmazao kog vraga?” Siktala je gledajući se u ogledalo izbečenih očiju.
Darko je pogledao majku u klimnuo joj glavom ka kuhinji u znaku da krene.
Dugo su šuškali, zabrinutih lica; mama je brisala suze. Nela je došla i otvorila frižider, tegla sa krastavcima je bila načeta.
“Mmmm, što su dobri. Ubiće me ovi dete jednog dana. Jedem kao provaljena.”
Tog su joj dana zakazali pregled kod neurologa, ginekologa, psihologa, dermatologa i kog sve ne *ologa, da bi joj nakon nedelju dana dijagnostifikovali nervni poremećaj prouzrokovan velikim stresom, delimičnu amneziju i još gomilu sitnica, koje, sve uzevši, ostavlja Neli sećanja dugogodišnjih mentalnih veza, dakle posla, porodice, možda svojih navika, ali tu se lista prekida. Njena ličnost je kompletno drugačija i, istini za volju, prećutavši joj sve te kobne istine uz ulepšavanja da je zatrudnela veštačkom oplodnjom jer nije želela da se vezuje i da su joj oni kupili ful opremljen stan od sto kvadrata, nastavila je, recimo, normalan život.
***
“Ujko, ujko, vidi još malo i moći ću mamine srebrne sandale da nosim”, trčkarala je petogodišnja Zoi po velikom balkonu.
Šta je jače od ljubavi?
Bilo je veče i nešto sličnije nebo kao pre nešto više od pet godina. Nela je sa ceđenom pomorandžom i velikim osmehom krenula ka svojoj jedinici.
Ukopala je. Balkon. Srebrne sandale. Zoina duga talasasta kosa. Mesec… i Darko, koji je te noći trebalo da bude On. Napravila je neki nesvakidašnji tik i spustila čašu.
“Dare, dragi, daj Zoici da popije ovo, sad ću ja” , lomila je reči kroz stegnuto grlo.
Zvuk drvenih nanula i zaključana vrata od toaleta.
Krenuo je za njom.
Nešto je radila, nije mogao lepo da čuje. Šuštanje poput ukrasnog papira, zvuk metalnog otvarača, makaze, zatim nešto nalik slaganju drvenih pločica…
“Zašto? Zašto? Zašto si nas ostavio?” Grcala je.
Ledeni trnci su mu prošli niz leđa. Tri dana se nije javljala, krv na posteljini, amnezija, nervni poremećaj…lagala je… Vraćao je film.
“Sećala se je! Nela je sve vreme znala da ih je napustio, mama”, vrištao je, plakao i mucao, Darko majci na telefon. “Šta se zapravo desilo…Bože, kroz kakav li je pakao prolazila ovih pet godina moja draga sestrica…”
“Znači zdrava je”, prošaputala je majka ukočenih usana od šoka.
Ljubav nas pokreće, održava, bodri. Neverovatno je da, kada nas ista ta ljubav ubija, pokida, baš tada nam daje nadljudsku snagu da napravimo sledeći korak.
Univerzum.
Ono što te ne ubije, učini te jačim.
“Zoi ljubavi, hajde da ti ujo pročita priču pred spavanje, uzeo je Darko devojčicu za ruku i sačuvao bar njen ružičasti svet zaključan među lutkama.”
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
