Sedim, mislim na prošla vremena. Prošla… to zvuči tako grubo, kao da je čitava decenija prošla. Šta je nekoliko meseci u odnosu na ceo život? Ja sam ih provela u nekom sivilu, ne znajući ni zašto, ali tako mi je i lakše.
Pomislih zašto se uvek pitam sa možda, ne razumem ni samu sebe ponekad. Nije da sam se zaljubila ili da sad patim jer sam sama. Malo sam razočarana. Da to je ta reč, razočaranje, ali u šta? Nije da mi je preterano stalo, nikom nije stalo kako se drugi osećaju, ne bi im stalo ni za mene, mada sam se u nekom trenutku ponadala da si bar ti pomislio nekad, jedan minut kako se osećam. Pitam se da li pomisliš da sam razočarana i da li slušam pesmice pred spavanje da lakše zaspim. Jedem kokice i gledam filmove. Najaktuelnije sam odgledala, a onda sam počela da repriziram stare fantazije o kojima devojčice maštaju. Zamišljaju sebe da će jednog dana odigrati ulogu u jednom od njih. Čak i ja u ovim godinama zamišljam sebe da će me sutra sa tobom sudbina na neki način, pisajući scenario, spojiti i da ćeš uvideti kako je život nekad jednostavan iako volimo da ga komplikujemo.
