Ne znam kuda su otputovala. Nadam se na neko veoma egzotično i romantično mesto. I nadam se da će tamo duuuuugo ostati. Neka se odmore za sve pare sveta. I ne znam kome je taj odmor bio potrebniji, njima ili meni. I ne znam da li bi možda bilo bolje da sam se ja spakovala i otišla u tri lepe, a da su osećanja ostala ovde, da šljakaju. U stvari, znam. Bilo bi bolje, ali nije bilo izvodljivo u praksi.
I kako se ja sad osećam?
Čudno, zaista.
Osećam se kao ispražnjen stan. Fioke i ormari pootvarani, poluprazni. Nema nesesera u kupatilu. Na putu od sobe do kuhinje – čarapica u uglu. Gumica za kosu na komodi. Prljave patike su na svom mestu, ali kućne papuče nisu. Otišle.
I osećam se kao stanar koji tumara po tom ispražnjenom stanu i kao manijak traga za čarapicama i pipa stvari koje vise na ofingerima i sluša kako oni prazni čangrljaju kao kosturi na žici.
Gorčina u tragovima. To osećanje nije uspelo celo da stane u kofer, toliko je lepljivo. Ali, kad detaljno pretražim tu prazninu i obratim pažnju na sve zaostale čarapice, gumice, šnalice, kontam da se i ostala osećanja lepe kao žvake. Za pod, za đonove. Baš tamo gde vam najviše smetaju.
E, tu su se raspakovale moje emocije. I neka ostanu tu
Inventar:
Tri rasparene čarapice gorčine, jedna soknica, dve dokolenice.
Crvena gumica besa i crna obične nervoze. Rastegnute od upotrebe.
Svetlucavi privezak radosti. Bez lančića.
Jedna minđuša nadanja. Drugu, čini mi se, nikad nisam ni imala.
Ukosnica uvređenosti. Tja. Glupava stvar, totalno neupotrebljiva.
Plava, prozračna pantljika ljubavi. Oh. Nešto je negde zatreperilo u meni. Možda mi se kaki.
U fioci spremnosti čipkaste gaćice seksualnosti. Tange. Odakle mi ovo, što nikad nisam htela da obučem ni za koga? Ma ni da svučem.
I jedna svilena majica na bratelice, ona ženstvena. Fuj. Haltera niotkuda.
Sandala dobrih želja, pozitivnosti i bezuslovne vere u bolje sutra.
Baš je glupo nositi jednu sandalu, a i hladno je. Ali ako obujem čarapicu gorčine, pa sandalicu preko nje? A na drugu nogu dokolenicu… hmmm… gorčine i … aha, evo japanke bezbrižnosti! To, japanka na čarapu! I da, okačiću onu minđušu od malopre i nabošću onu glupu šnalu u kosu i one gumice ću da navučem na zglob, i tange i svilena maja… aaaaaaa!
E, sad izgledam onako kako se osećam. Kao ludak. Bezumni manijak skitnica, koji je napabirčio malo ljudskosti po kontejnerima.
Dobro, bilo je zabavno pet minuta.
Uzdah!
Dosadno je bez osećanja. Bez istinskog naprimavanja na nekog i nešto. Bez besa, bez ekstaze, bez drhtanja u grudima od očekivanja i nesigurnosti. Uspevam da budem sopstveni klovn na trenutke. Sa publikom mi ide malčice bolje.
I onda pogledam ljude oko sebe, sve one sa kojima se svih ovih godina vozim, što paralelno, što u krug, što na ringišpilu. Ima tu topline i razumevanja, taman koliko treba. I to je sve. Tolerancija na emotivne ucene, igrokaze, cirkuse i performanse – plus beskonačno. Ma ne vidim ih.
Bože, koliko su dosadni ovi ljudi! Dosadniji su od mene koja sam samoj sebi dosadna, jedno deset puta. Au!
Spremna sam da odem za svojim osećanjima na neko vrrrrrlo egzotično i romantično mesto, gde nikoga ne poznajem i da sa velikim uzbuđenjem počnem da osećam sve ispočetka.
Odoh.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
