Budilnik, taj masovni ubica snova. I ovog jutra okrvavio je jastuk sanjalica i tako ranjive ih pustio među zveri jave. Neka neko smisli pancir za “zvrrr-zvrrr” metkiće.
On meni: “Budi se”, ja njemu: “Neću, marš”. On meni: “Vreme je”, ja njemu: “Nevreme je, ćuti”. Februar, a jesen je, kiša na prozorima, magla koja se proteže kroz grane, mačke su noćas po krovovima igrale svoj ples ljubavi i štrecale snove. Ustati iz kreveta? Ne, hvala, drugi put.
Onda neko drugo ja, koje ne da sebi da ne može, neće i ne sme, pohita na noge lagane, protrlja oči i kao po zadatku stavlja lonče – vreme je za kafu sa srećom. Miris kafe u vazduhu daje jutru novu dimenziju. Gledam prepun ormar, sa premalo stvari za obući, žena u meni to uvek tako vidi.
Otvorim rokovnik, a na listi “uraditi” spisak svemogućeg bića: “Budi nasmejana, lepa, pametna, ne daj da te nerviraju tuđe greške, bezobrazluk i manjak obzira, ne skreći levo, a ni desno, drži pravac, operi sudove, prošetaj kuče, poljubi voljena bića, gnjavi ih do besvesti i obavezno svaki minut iskoristi da udahneš svež vazduh – sa polusvetom ume da bude zagušljivo. I da, uvek dobro dođe jedna šoljica kafe.”
Ubrizgaj krv kofeina u ovaj dan
U tih par minuta ispijanja crnog napitka buđenja stanu čitavi kilometri uspinjanja ka najvišim vrhovima. Tada prebrojim zvezde, dam im ime po nekim posebnim bićima, nanišanim mesec i prizivam sunce. Obojim portrete novih izazova, dodam im boju ludila, začinim ih sitnim porazima, uokvirim uspehom i onda pređem na neku drugu zanimaciju. Na kraju šoljice sa srcima uvek je mulj, to služi kao signal da je vreme da krenem. Otrčim do ogledala, umrljam obraze puderom, trepavice ulepšam maskarom, usne dobiju boju novog ruža, dodam par kapi na vrat da zavedem dan i odjurim u taj neprijateljski započet dan, da ga prijateljski dokusurim.
I uvek se kafopija u meni pita ko nas je lagao da deci od kafe izraste rep? Uz svaki gutljaj kafe u misli se useli neko novo saznanje:
Menjam nove ljude za stare. Ovi “novi” modernisti su isuviše dobri za moj ukus, imaju previše parfema na sebi, a smrducka im duša. Preferiram onaj starinski kov koji pije vino, hedoniše uz tambure, poljubi ruku devojci i ubere joj sazvežđe.
Da u sebi imam toliko formalnosti da svemu što mi duva u kulu od karata kažem neformalno: “’Ajde ćao”.
Bitno je da imaš sebe, drugi su uvek u nekom trećem planu.
Nisu krivi vozovi što odlaze, krivi smo mi što ih puštamo da odu, čekajući ih na pogrešnom peronu.
Ne traži nikada mnogo, samo taman.
Najstrašnije je biti čovek tuđeg cilja.
Tom gorkom napitku spevala sam i pesmicu: “Kafa do kafe kafica, kroz prostor i kroz vreme i uvek nova pitanja i uvek nove teme. Kafatatatira.” U stvari, “još samo jednu šoljicu kafe” samo je dobar izgovor da vreme ne bude ubijeno, već ispijeno.
Do sledećeg jutra, dreke budilnika i novog buđenja uz kafene poljupce – kafozdrav.
Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
