Ono što morate da znate o meni je da većinu vremena zvučim kao ogorčena, nepoljubljena feminiskinja, neobrijanih nogu i nepočupanih obrva. Zvučim i kao da mrzim muškarce. A zapravo, baš sam juče bila na depilaciji, a dečake obožavam.
Nego, da se vratimo na stvar.
Živimo živote koje sebi stvorimo ili koje zaslužimo, pratimo prst Usuda ili svojim šakama oblikujemo puteve kojima hodamo, stvaramo nova prijateljstva dok neka stara uništavamo, gazimo po ljudima umesto po tepisima, pričamo priče o pravim ljubavima, a malo ih živimo, maštamo o kočijama, a veći deo vremena provedemo u hodu. Pronalazimo ljude, gubimo ljude, pronalazimo sebe, gubimo sebe. Gde god da smo, sa sobom nosimo sav onaj prtljag životnih odluka koji smo do tog momenta pedantno ili haotično pakovali na kamare, kuda god da krenemo, s vremena na vreme se podsetimo da smo neko vreme i stajali.
Obazrivo i pipavo, nekada i srčano prihvatamo nove šanse i nove ljude, ali, i pored svih noviteta, držimo se nečega što treperi na granici između straha i nespremnosti, slutnje i potisnute želje. (Ne)svesno smo postali deo života koji očekuje mnogo, a često ne daje dovoljno, postali smo deo ispranih ljubavi i koncentrovanih omekšivača, nekvalitetnih veza i kvalitetnih sakoa, površnih ljubavnih odnosa i (na pragu) velikih karijera. Gledamo muško-ženske uloge koje više nisu uloge nego pojave, prisustvujemo eri koja beleži pomeranje emotivnih, poslovnih, psihičkih, intelektualnih, ekonomskih… granica do te mere da se ona fina, tanka linija između onoga što se smatra za dobro-loše, pravo-pogrešno, nemoralno-moralno… gubi, a mi stojimo, i još uvek ovakvi svi od krvi i mesa, pokušavamo da se prilagodimo i živimo, živimo srećno i što jače i potpunije možemo.
Do skoro, a i dalje, se polemiše o tome šta raditi kada sretnemo pravu osobu s kojom osetimo da želimo život. Gde god da pogledam primetim naslove kao što su Kako da sačuvate muškarca, Šta da uradite kada vas…, 10 znakova da vas voli, Kako da ga kupite zauvek, Kako da vas zavoli, Kako da… Kako da… Kako da… I ne mogu, a da ne primetim zajedničku crtu svih tih naslova, a to je – žena je i dalje u emotivno inferiornom položaju, i dalje se govori o muškarcu kao onom koji je otkrio vatru, a ženi kao onoj koja je sa njom naučila da se igra. Nigde se ne pominju žene koje stvaraju svoje lične vatre, niko ne govori o ženama koje su nespremne da nekog zavole, čak i ako pokušaju da ih obrlate sa nekih 10 famoznih načina.
Nigde se ne pominju žene koje su odlučile da prvenstveno zavise od njih samih, pa onda da se daju nekom dečaku na čuvanje. Zašto? Ako smo upali u životnu centrifugu gde smo se kao prljave čarape i prljave majice izmešali i razmenili boje koje čuvamo u svojim umovima, zašto nam nisu dozvolili da budemo emotivno jednake sa suprotnim polom? Večito nas magazini uče šta da ne radimo da ne uplašimo dečaka kog želimo da zadržimo, a niko ne piše o tome šta oni da urade da zadrže nas. Zato ću ja, ali u narednom članku. Ovde o nečemu drugom.
Žene su, čini mi se, genetski programirane da u nekim delovima duše čuju ona famozna svadbena zvona pre nego što je mladoženja i ušao na crkvena vrata. Kako jedna od meni najdražih osoba iz života kaže – jedna prosečna devojčica većinu vremena želi da ima momka, stabilnu, divnu vezu krcatu ljubavi. I kad nađe potencijalnog lika, iskiti ga nekim vrlinama, manama, osobinama koje bi mu lepo pristajale, a koje on možda uopšte nema ili ima samo potencijala da ih ima (zavisi od stepena idealizacije) ili ga uopšte ne okite nego samo oslepe kad su njegove mane u pitanju. Ponekad, jednostavno, nemaju vremena da ih vide. I, onda, istripuju prvi dejt, prvi poljubac, prvi seks, prvo gledanje filmova, prvu opuštenu šetnju… sve. A to druga osoba jednostavno oseti u vidu nekog pritiska i pobegne. Tako i mi.
Možda je sada naše vreme da i zvanično budemo emotivno jači pol?
Naravno da isto i mi, devojčice, žene, zovite nas kako hoćete. I mi želimo da bežimo od muškaraca. Kada malo odrastemo i shvatimo da staklene cipelice neće sa stepeništa skloniti princ nego čistačica koja nam čisti zgradu, kada konačno sebi objasnimo da dok se vozamo u kočiji gledamo u poveću zadnjicu konja prilično neprijatnog mirisa, kada vidimo svog princa bez gela, uniforme i sa strijama koje i on, takođe, ima, shvatimo da smo neverovatno mnogo uzdaha i snova potrošile za džaba, i da su se muškarci previše opustili tretirajući nas kao inventar, umesto kao svetlost kojom će slomiti svoj kišni dan. Medijska bura oko toga Kako zadržati muškarca pomogla im je da se popnu još nekoliko lestvica više na svojim egocentričnim merdevinama, i da nas gledaju sa visine. Ono što često zaboravljaju jeste da ako smo već ostale dole, na zemlji, dok oni vise na tim svojim merdevinama – lako ćemo ih prodrmati, a oni će pasti facom na dole i pokvarit svoja lepa, slatka, lica.
Interesuje me, pošto već živimo u tom svetu u kom se diskutuje o tome kako da ih zadržimo, šta oni rade da zadrže nas i šta se dešava kada smo mi te koje se naježe na njihovu priču o odlasku na produženi vikend, kako mi reagujemo na njegovu priču kako ćemo sledeće godine otići na vikendicu kod njegovih, jer biće tamo svi. Dalje, šta se događa kada smo mi te koje zamolimo muškarce da idemo malo sporije sa svim tim planiranjem, jer nas guše? Kako oni tumače naše izvini, radila sam, nisam ni gledala telefon? Naravno da smo isfrustrirane i nezahvalne kučke, naravno da su nas tretirali dobro, a mi to nismo umele da cenimo. Jesmo li mi tada moderne ili nezaljubljene žene, ili smo prvi glasnici smaka sveta?
S obzirom na ton ovog članka, nisam sigurna da li smem da postavim ono famozno pitanje koje ne ide u prilog ni jednoj ni drugoj strani – možda je samo stvar toga da se nisu potrefili ljudi koji se vole jednakim intenzitetima? Ma koliko nam smetao ovaj odgovor, možda je, zapravo, jedini pravi koji možemo da damo na celu tu priču gušenja, straha od vezivanja, taktika, planiranja, neplaniranja. Možda je i stvar zrelosti i starosnog doba u kom smo nekog upoznali. Možda smo toliko čeznuli nekoga da volimo da smo sagoreli u želji, pa sada, kada se nudi, nije interesantno. Možda ni ne znamo šta je ljubav. Možda želimo da neko nas osvaja za promenu. Možda je sada naše vreme da i zvanično budemo emotivno jači pol. A, možda nam se zaista usredsređuje na karijeru, prijatelje, novac i život, pa nam je, iskreno, prerano da zasmejavamo majke svojih momaka na porodičnim izletima. Valjda ćemo pravi odgovor na ovo znati kada nekoga budemo želeli toliko da se javimo da kasnimo na posao, samo da bismo sa njim ostale u krevetu još pola sata. Javiću vam kad se desi.
Na veliku žalost, živimo u vremenu u kom je postalo bitnije podeliti snagu između polova nego uživati jedni u drugima; u kom, izgleda, ima više gušenja nego ljubavi, u vremenu sa više predostrožnosti prema konzumaciji ljubavi nego konzumaciji heroina, deo smo vremena koje nalaže taktike i koje poznaje strah od vezivanja kao što pisac poznaje svoje delo. A zapravo, sve bi bilo mnogo lakše da umemo svi lepo da se volimo. Jednako. Snažno. I zauvek.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
