Poznajem jednog dečka, momka, mladića – zovite ga kako vam je volja – koji je verovao u prijateljstvo. Voleo je da se prepusti lepotama druženja, i poput kakvog hedoniste, živi ovaj život kao da je jedini. Slavio je i živeo ljubav. Pio je i hranio se osmesima. Verovao je u dobro. Verovao je u svetlost.
“Spusti se sa neba”, govorili su mu. “Život nije toliko bajan. Ljudi su pokvareni. Kada se najmanje budeš nadao, zabošće ti nož u leđa”
Ali on nije želeo da sluša. Verovao je u dobro u ljudima. Nije mislio da bi ti isti ljudi, iz hiljadu glupih razloga, mogli da ga mrze. On nije video povoda za mržnju. Nikada nije voleo to kukavičko osećanje.
Nije imao šta da sakrije, prijateljima je poklonio ono najvrednije što je imao – svoju dušu
I skinuo se. Prvo kapu. Svima je govorio šta misli. A onda je skinuo rukavice. Voleo je da pomaže ljudima i lepim rečima svaku mrgodnu boru oko usana pretvori u osmeh. Onda bi skinuo jaknu i džemper – da svi mogu da mu priđu, budu mu bliži, prisniji, bez prepreka među njima. Zatim je skinuo čarape. Bosom nogom hodao je po staklu trpeći bol. Kada je svukao farmerke i ostao samo u majici i boksericama, već je postalo jasno šta mu beše na umu. Bio je spreman da svoju golotinju pokaže svetu. Tek tako, bez ustručavanja i straha, bez predrasuda i suvišnog kalkulisanja.
A onda je skinuo i bokserice. Nije imao šta više da krije. Majica je odavno ležala na tlu. Njegovo telo bridelo je obavijeno hladnim vetrom, dok je stajao na ispucalom ledu i čekao kada će ta hladna, lepljiva ploča da se otvori i smrtonosna tama zaleđenog jezera da ga proguta. Znao je da će se to desiti – najednom je osećao da su savetnici bili u pravu, ali, nošen sopstvenom tvrdoglavošću, i dalje nije želeo da popusti.
Kada je otvorio svoju dušu, a srce ponudio kao slatko na tanjiru, otvorio se i njegov put u propast. Svojim milima, za koje je smatrao da će ga razumeti u svakom trenutku, pokazao je dno jedine kutije koja je, zapravo, bila samo njegova. Fotografije koje su otkrivale šta mu se sviđa, šta ga raduje, zbog čega plače, čega se plaši, zbog čega živi, u šta veruje, čemu se nada, koga voli – poklonjene su u nadi da će biti uramljene.
A onda su ih ti isti ljudi, poput najgorih paparaca, objavili u nekom trač-magazinu. Sve je bilo izgubljeno. Ogledalo kojim je ogledao svoju dušu bilo je polomljeno. Kada bi sada pogledao u to parče stakla, video bi krhotinu. Iste krhotine pronašao bi na svojim grudima, na svome srce, u očima koje su isplakivale kugle od naprslog stakla.
Danas tog mladića slabo viđam. Povukao se. Teško mi je da priznam da je oblak naposletku ipak zaklonio sunce. Ali radostan sam, jer znam da ga nije uništio. Čim oblak odleti, sunce će ponovo zasjati!
Još uvek na putu potrage za pravim prijateljstvom
Ponekad se pitamo da li je dobro da otvaramo dušu. Mladić, iako ranjen nakon što je to uradio, rekao bi vam da je dobro. Ali ja dodajem da uvek treba da ostavimo jedan delić duše samo za sebe. Postoje dobri ljudi. Ima ih svuda. Ja želim da verujem u to. Ali za svaki slučaj, neke stvari ipak bi trebalo da ostanu na dnu kutije, samo naše.
Između ostalog, kada pored nas imamo prijatelje kojima verujemo i za koje pouzdano znamo da nas neće izneveriti, ne treba da se opterećujemo suvišnim pitanjima poverenja – treba da ih volimo, poštujemo i čuvamo. Ukoliko se stalno budemo plašili izdaje ili pazili da naša neokrnjena duša ostane čista, propustićemo trenutak. Ne kažem da treba da kroz život koračamo kao da su nam operisali mozak – jer opreznost je uvek dobrodošla – ali ako budemo proračunati čak i sa onim najbližim ljudima, protagonistima naših životnih filmova, onda je svet uistinu otišao dođavola!
Mladić je danas povređen. Ima ranu na grudima. Ali i dalje veruje. I dalje mu je “glava u oblacima”, i bez obzira na gustinu magle, trudi se da sija jarko poput sunca. I dalje korača ogoljen – svaki prevoj njegovog tela, svaki mišić, svaka brazda priča svoju priču, ali svaka od njih ima svoje tajne, tajne koje niko nikad neće otkriti. Nedovršena priča uvek je bolja od one koja sve kaže.
A mladić se više ne boji. Njegova sreća više ne zavisi od drugih. Dok god zna da su ljudi nesavršeni, da će zlo u njima često prevladati dobro, i da će ga najbolji prijatelj možda jednog dana izneveriti; zaštićen je od povreda, slobodan da živi u istini, spreman da veruje i da se nada suprotnom, i sposoban da voli, da voli nesavršeno – jer u tome i jeste lepota.
Izvori fotografija: hoysebebe.com, jonanista.wordpress.com, homorazzi.com
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
