Večeras se ponovo sastajemo, on i ja, na dobro poznatom mestu: u mom snu, da u velelepnoj raskoši, uz sveće i vino uživamo, smejemo se i maštamo. Večeras se ponovo sastajemo po ko zna koji put, uvek na tom istom mestu, u isto vreme, u ponoć. Znam da će i ovog puta doći, biće tačan i neodoljiv, kao i uvek. Znam da će doći, nikada me nije izneverio, nikada me nije ostavio samu. Ušetaće lagano kroz zvezdana vrata, korakom zavodnika. Nosiće na sebi osmeh srećnika i čežnju ljubavnika.
Snovi su moja uteha, moja nada i spas. Tada je tu, stvaran i veseo, tada smo zajedno. Snovi su put, prečica do sreće. Tako je to u ljubavi, živiš i raduješ se, plačeš i tuguješ, zaboravljaš i pamtiš, sve dolazi i nestaje, a snovi su uvek tu, da iz dubina naše duše izvuku ono najlepše, davno prestalo i nestalo. Tako je i ovog puta bilo. Snovi su bili tu, da me uteše, podsete i spasu. Ponovo su oživeli moju davno izgubljenu sreću, moju ljubav, moj nespokoj. Vratili su ga tačno na vreme, tamo gde sam želela i baš onako kako sam želela. Ponovo je bio tu, kraj mene.
Te nebeskoplave oči ledile su krv u mojim venama. Svežina okeana izbijala je iz njih i poput talasa komešala moje misli i ostavljala buru. Rumene usne otimale su dah sa mojih usana, a nežni dodiri smirivali strasti. Ujednačeni taktovi svirali su svake noći u ritmu čežnjivih poljubaca i zanosnih pogleda.
Sa druge strane razuma još uvek dolutaš, sanjiv i detinjast, zanesen tako običnim stvarima
Spremala bih se dugo za taj sastanak. Čitav dan misleći kako ću se doterati, kako osmehivati, kako koračati. Spremala se i maštala znajući da će doći, znajući da i ovaj put mora biti tu na starom mestu.
A onda se jedne noći srušilo sve. Survao se moj život, moj svet i snovi u nedođiju. Te noći nije došao i prestalo je moje maštanje, moje spremanje, doterivanje i osmehivanje. To veče bilo je hladno i prazno. Magla je spuštala svoje sivilo na naše ljubavno gnezdo. Kiša je oprala naše poljupce i dodire, noć je odnela naše susrete.
Nikada se nisam zapitala “Kako je to kada te nema?”. Nikada, jer sam živela u snovima, jer sam svoj život posvetila mašti, kreiranju nepostojeće stvarnosti. Nikada, jer si i posle svega bio tu. A sada te zaista nema, čak ni u snovima. Ti si otišao, a došla je tuga, da me svojom posetom vrati u stvarnost, da me miluje, pokrije i uspava. Za njom je tiho koračala seta, ta dosadno nepodnošljiva prijateljica noći. Otele su te i došle k meni. Bile su ljubomorne znam, bile su ljubomorne i htele da nas rastave. Tada sam po prvi put čula vapaje, osetila tugu i tišinu.
Ta noć bila je bez sna, i svaka sledeća. Nikada se više nije vratio na isto mesto, nikada ga više tamo nisam videla. Ali ponovo sam našla utehu i način da se još uvek sastajemo. Još uvek živi u ponorima moje duše, tu ga skrivam, u tajnim odajama mog srca. Tamo se sastajemo i viđamo, a odatle ga niko ne može ukrasti.
Izvor fotografija: ourvisionspaforyou.com, tumblr.com
Jelena Šipčić studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Obožava modu i voli da piše o njoj. Čvrsto veruje da će jednog dana postati uspešna novinarka.
