Celu noć nisam spavala od nervoze. Prevrtala sam se po krevetu sa stomaka na leđa, sa boka na bok, brojala sam ovce dok preskaču drvenu tarabu, brojala sam i ovnove dok naskaču na te iste ovce, ali badava. Nije da nisam bila umorna, ali moj genijalni plan mi nije davao mira. Jedva sam dočekala da svane.
Rešila sam da će tog jutra BusPlus da mi smuva dečka.
Brzinski obavljam skraćenu verziju svog jutarnjeg rituala, i već za pola sata spremna sam za akciju. Otvaram torbu i vadim novčanik. Izvlačim iz njega kartu za vožnju na kojoj ima još kredita, a umesto nje stavljam tri iskorišćene stare karte. Predstava sad može da počne.
Došla sam na stanicu malo pre njega. Još uvek je suviše rano, pa nema mnogo ljudi. On se pojavio posle par minuta, zanosan kao i uvek. Srce mi je počelo da divlja.
Stiže i tramvaj. Krajičkom oka gledam u njega da vidim na koja će vrata da krene. Baš divno, ide ka zadnjim, kao mene da je pitao. Na zadnjim vratima skoro nikad nema gužve. Brzo ga prestižem i proguram se ispred njega da uđem prva. Vrata se zatvaraju i tramvaj je ponovo u pokretu. On stoji tik iza mene, gotovo da mogu da ga osetim, čeka da ja otkucam svoju kartu, da on uradi to isto.
Glumim smotanost dok kopam po torbi, vadim novčanik i iz njega one ofucane stare karte. Prislanjam ih uz displej aparata, jednu, pa drugu, pa treću – nijedna ne prolazi. Ja kao sva zbunjena i razočarana, počnem da ufćem i uzdišem, teatralno lupim štiklom o pod i hvatam se za čelo. Privukla sam njegovu pažnju.
– Izvini, je l’ sve u redu?
– Joj, ma, izgleda da su mi sve ove kartice prazne, nema dovoljno kredita ni na jednoj. Baš bezveze, ne znam šta da radim. Ne mogu da izlazim na sledećoj stanici da tražim neki kiosk da dopunim kredit, pa onda dok dočekam sledeći tramvaj proći će mi vreme, a žurim na posao, kontrolišu mi dolaske kao da radim u fabrici.
– Pa onda možeš da kupiš kartu kod vozača. Jeste da je dosta skuplja, ali ako već žuriš i ne želiš da gubiš vreme, onda ti je to rešenje.
– A znam, ali ne mogu. Njemu moram da dam sve tačno u dinar, jer nikad nema da vrati kusur, a ja nemam ništa sitno kod sebe. Ako mu pružim hiljadu dinara, samo će da se iznervira. A osim toga, ovaj me vozač već pamti po zlu, nekoliko puta sam ranije pokušavala da krupnim parama platim vožnju kod njega. Pretio mi je nekom šipkom koju drži pored sedišta, a jednom je hteo i da me zgazi tramvajem dok sam prelazila ulicu, majke mi! Zato sam i ušla na zadnja vrata, da me ne bi video. Ne smem kod njega.
– Ma znaš šta, da sam ja na tvom mestu, ne bih se uopšte toliko uzbuđivao zbog jedne karte za prevoz. Verovatno neće naići kontrola, ja redovno idem ovom linijom ujutru, skoro nikad ih nema. Sedi i opusti se.
– Ah, pa lako je tebi, ti, vidim, imaš katru. Ja kakav sam baksuz, ima kontrolori sa neba da padnu samo mene da pronađu bez karte i da mi pišu kaznu! A uvek otkucavam kartu kad se vozim, veruj mi, nikad se ne švercujem, i što baš sad da se blamiram ako uđu.
– Dobro, ali ja ne znam šta da ti kažem. Nećeš da izađeš da kupiš kartu na kiosku, nećeš da odeš kod vozača koji hoće da te ubije, a nećeš ni da te zateknu bez karte. Moram priznati da si u prilično komplikovanoj situaciji.
– Pa jeste, ali vidi, znaš šta mi je palo na pamet. Ako bi ti hteo da mi učiniš pa da svojom karticom platiš dve vožnje, za tebe i za mene, ako imaš dovoljno? Ja ću ti to vratiti!
– Imam dovoljno, nije problem. Ako će te to umiriti, onda ću rado da ti učinim. Izvini što se nisam sam ponudio, ali nije mi palo na pamet tako nešto…
– Ma ne treba da se izvinjavaš, verujem da bi se i sam ponudio. Ti mi baš izgledaš kao neko ko bi uradio tako nešto, mislim, izgledaš kao neka moderna verzija viteza zaštitnika nesrećnih mladih putnica u gradskom prevozu. Mnogo ti hvala!
Počastio me je jednom blistavom osmehčinom. Zamalo nisam oslepela. Izvini, vozaču, pričala sam grozne stvari o tebi, ali ti budi drug i vozi odmah do prve crkve ili matičara, neka nas venčaju kao hitan slučaj.
Ne bih se bunila da je bilo baš ovako
Prolazilo je vreme u nekom totalnom magnovenju. Možda mi je on pričao nešto, ali ja toga nisam bila svesna. Poneo me ceo taj trenutak negde na sedma nebesa, i zadržao me tamo sve dok nije ušla kontrola.
Sredovečna podgojena kontrolorka došla je do nas i zatražila karte na pregled. Crni retki brčići davali su joj zajeban izgled. Da me je našla bez karte, osećam da bi me zgužvala k’o pitu.
Moj heroj joj pruži svoju karticu, ali ona je pogledom skenirala mene.
– Mi smo zajedno! – viknuh sa previše oduševljenja u glasu. Morala sam da se postidim. – Hoću da kažem, on je platio svojom karticom za oboje.
Gospođa kontrolorka očitala je kartu svojim aparatom i ustanovila da je sve u redu. Zahvalila nam se na saradnji i otišla dalje.
Pogledao me je i diskretno mi namignuo.
– Izgleda da te osećaj nije prevario, ipak su pali sa neba. Ali, rekao bih da sam ti upravo sačuvao čast.
Došlo je vreme za rastanak. Izašli smo na istoj stanici, i znala sam da nam se tu putevi razdvajaju. On se spremao da išeta iz mog života, tek tako.
– E, pa, ovde se rastajemo. Povedi računa ubuduće o svojim karticama za prevoz, za slučaj da ne budem u blizini da ti priskočim u pomoć.
– Čekaj, nemoj da ideš, dužna sam ti za vožnju. Možda mogu da rasitnim novac u nekoj prodavnici.
Samo je nezainteresovano odmahnuo rukom.
– Ma, zaboravi. To je bila sitnica, nemoj uopšte da se opterećuješ. Osim toga, zar me nisi nazvala vitezom? Valjda znaš da pravi vitezovi svoja dela ne naplaćuju, pogotovo ne nesrećnim mladim putnicama bez karte u gradskom prevozu.
– U pravu si, ali onda devojka kojoj je vitez sačuvao čast ipak mora da mu zahvali na neki način, možda da mu spremi večeru. Ja bih to želela, ali kako kuvam, plašim se da te ne otrujem, pa da ne pomisliš kako si naišao na vešticu, a ne na princezu. A veruj mi da jesam princeza, uvek kad mi je samopouzdanje na nivou, a BusPlus kredit u plusu. Stvarno bih volela da ti se odužim jednim pićem, možda, nekad…
Par trenutaka me je samo gledao, mislim da me je čak premerio od glave do štikle.
– Može, što da ne. Siguran sam da mi se ne može desiti ništa loše u tvom društvu.
Ne znam da li sam tada bukvalno zasijala od sreće, ali ja sam se tako osećala.
– Važi! Super! Onda se čujemo i vidimo!
Mahnuo mi je u znak pozdrava.
– Važi. Lep dan ti želim.
Stajala sam malo i posmatrala ga kako odlazi, a onda sam sva radosna pošla svojim putem. Zaista je bio lep dan. Moja BusPlus fora je apsolutno uspela!
Kad sam došla pred zgradu banke u kojoj radim, kao da mi je nešto puklo u glavi. Posle sam se sama lupila šakom. Jebote, pa nisam mu dala svoj broj, niti sam mu tražila njegov! Nisam ga čak ni pitala kako mu je ime, niti sam mu rekla svoje! I eto, konačno smo se upoznali, a opet smo i dalje dva neznanca. Dakle, ponovo ću morati da ga jurim po tramvajima.
Prethodne tekstove iz serijala “U društvu sa Ninom” možete pročitati ovde.
Nina ima previše godina da bi bila devojka, ali premalo da bi bila žena, zato sebe smatra damom u najlepšim godinama. Psuje, grebe, namiguje, pravi se fina – prilagođava se svakoj situaciji. Veruje da je bolje nemati ništa, nego imati bilo šta.
