Nismo ni rekli jedno drugom zbogom, zbogom se samo reklo. Iz usta života se koješta otme baš onda kad tišina godi. Nismo ni hteli da odemo predaleko. Daljina nam je sama pomamila ruke, uzevši mi sve što me ženom čini, sve što se u meni životom zove.

Ostavljaš me gde pitanja mir lome, gde ja odgovore neću čuti. Ostavljaš me ti, dabome, pod nebom što od mojih suza može pući.

Neću ti ni glasak od sebe dati, tvojoj volji ni u jadu neću prkositi. Nećeš znati da l’ me išta boli. Ćutaću o svemu, čak i samoj sebi.

Mene jedno samo mori – da l’ je voleo onaj koji ostavlja, il’ su samo ostavljeni ljubav nosili. Al’, ni to neću znati. Moje usne u čvor se svežu kad poželim da te nađem i nedorečeno kažem.

Ostavljaš me, i dok prošlost u meni poskočno odzvanja, želim da me još jednom stvoriš, da ti budem što sam bila.

I najviše peku vremena koja tek treba da se dese. U njima ćeš biti srećan čovek, muž neke hrabrije žene i otac dece koju neću svojom zvati. Još si sam, al’ me seče što možda već sutra sam nećeš noć dočekati.

Ja ću da ostanem koliko dugo moj život bude mog’o da živi, na mestu sa kog si glavu okren’o. Ostaću da čuvam sve naše što smo hteli, izmišljenu decu da odgajam, ostaću zbog svega što smo bili – da opravdam ljubav, da je budna od zla čuvam i dok mrtva spavam.

Nismo ni rekli jedno drugom zbogom, ‘mesto nas progovorilo je proleće. Čula sam ga kako s njega sunce sklanja, ostavljajući za sobom dan koji je trebalo lep da bude.

Nismo ni rekli jedno drugom zbogom, zbogom se samo reklo, i ne odlaziš samo ti – odlazi i moj svet navijen po tebi.

odlazi i moj svet navijen po tebi Stvoriti me nikad nećeš ponovo

Odlazi i moj svet navijen po tebi

I srećni su gluvi, srećni su slepi, srećni su oni što ne znaju da vole. Srećni su ljudi što ljude pronađu da zajedno ljubav stvore. Sad znam da ljudi nisu svi u obliku ljudskom…

Imala sam jednom pticu, osmeh dala je mom licu. Na dlanu sam dolila vode – da je čuvam, da ne ode. Imala sam cvrkut njezin – jutra gorka kao pelin nikad nisam okusila dok sam njezin cvrkut imala. Imala sam njene oči, moja tuga sad svedoči – u oku mi tuga stala, pticu nemam, odletela. Imala sam jednu pticu. ‘Mesto nje sam pevala sebi. Zavarala mi jadnu dušicu da što čujem peva meni. Idi, ptico, nesvesni stvore, moja ruka još te čuva. O ljubavi samo ljudi znaju da govore – ti si za nju bila gluva.

Izvori fotografija: atheismresource.com, gimmemycrayons.blogspot.fr


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Comments