Znam, priče poput ove idu vezane kao creva iz gaća u čarape, ali oprostite mi na mogućem skoku sa moje ljubavne daske, verovali ili ne, nemam snage da se vratim i pročitam prethodni deo, kako bih smisleno nastavila u tekuće… ali to valjda tako ide, kada je reporter na terenu, kud ga vetar nanese – tuda će davati direktno uključenje sa lica mesta… pa i ja.. Nije da se ložim na urbani novinarski život, iako mi je to životni poziv, ovde je priča drugačija. Ovde nisam uobraženi žurnalista, mozak koji je popio svu pamet sveta, ne, noćas nisam ta…
Ovde je poenta sledeća: rašibana svim životnim vetrovima, odlučim da uradim ono što najbolje znam, da još jednom ispljunem srce na papir i olakšam ako je moguće, ostavim sve iza sebe... Poslednji put me je zamolio: “One priče što si pisala o nama… nemoj napisati kraj, molim te, ovaj je dovoljan.” I bio je u pravu. Mislila sam da toliko može boleti samo na filmu, kada se jedan svet ruši, da samo na platnu može ljubav koju ti neko daje toliko da kida.
…
Ne znam.
Ne želim da ga povredim, ali što je početo – mora i da se završi, dakle, u najkraćem sižeu, priča se nastavljala ovako, pa da nas pustim da “zaboravimo”:
Otišao je na taj drugi ugovor na brodu, ostavivši nas u najvećoj aritmiji ljubavi, a kako bi više grizlo, u inboksu je čekao Mandić…
I podržavala sam njegov izbor, onako od srca, iako nisam želela da nas izbrišemo (svi smo mi imali živote pre “nas”, zar ne?), pričala sam i mislila: “Uradi to!”
Međutim, kao i u svakoj vezi – tek kada izgubiš ono što imaš, shvatiš koliko ti je značilo, iako smo mi to znali odmah. Lomio se… Ja sam u njegovim očima bila “velika” žena, a on u mojim, iako to nikada nije znao ili verovao – dosledan i jak muškarac.
I nisam pogrešila, taj se muškarac vratio, sa tolikom željom, sa tolikom ljubavlju… i svu je čuvao samo za mene.
Da li znate šta je najteže u mom poslu? Staviti osećanja u reči, a ne zvučati patetično, ne biti kliše… ali kako vam god drago, kada boli, brate – boli, kad mi teku suze dok kucam – teku, pokušavam da održim misao, smisao, pišem u pauzama, razlivam oči od šminke, Massimo dodaje so i pokušavam da ne ispustim nit, a samo zbog jedne stvari… samo zato što mi užasno nedostaje.
I lomim se, lomim i sada, jer ne mogu da napišem sve što osećam, sve što treba u istinitim pričama poput ove, jer znam da će on čitati, a nemam prava da mu to radim.
Nedostaje mi…
Nedostaje mi ljubav koju mi on daje.
A ako ćete razumeti jednu od onih ljubavi koje predstavljaju glavni grad u državi koja ste vi… shvatićete i zašto…
“Mogla bih da te slušam satima. Nisam srela muškarca koji ume tako lepo da priča osećanja… ali ne mogu, molim te, ne pričaj više, suviše me boli to što osećaš”, iscedila sam, glave naslonjene na lancu ljuljaške ispred moje zgrade… one noći… one noći kada je sa “desetog” kraja grada došao nenajavljen u moju ulicu, malo pre ponoći, i zvao na telefon.
Paralisana.
Zvao je… i deveti, deseti put, sanjiva, strčala dole… I nema dalje… nema reči… ono što mi znamo… ono što mi osećamo… ono što on daje… bukti… želi… to ja nisam ni sanjala da ću imati. Čuj ironije, imati.
I to me je paralo… mnogo je stvari kuvalo još između, ovaj dozvoljeni prostor je mali da sve napišem. Viđanja, pričanja, strasti, suza, emocija, poljubaca, svađa, iskrenosti, zagrljaja…
… kažem one noći, “najdivnije aprilske noći, jedne od onih kada lampioni pored Dunava čuvaju najveće tajne i kada vetar miluje lice i obećava da će sve biti dobro, obećava mir, on je nestao. Tek tako…”, “on” je neki drugi muškarac i to je neka druga priča, priča koja mi se nije dala, koju sam želela i zbog koje sam njemu rekla ne.
Spusti slušalicu, miko, pobedila si u ovoj utakmici, hajde, odsviraj kraj kao pravi sudija”-seče me glas rasporenog čoveka. “Ne mogu.”-plačem… I tada je umro jedan deo mene
Čovek koji želi sve za tebe, sve sa tobom… i samo vi, vreme ne postoji… čovek koji će uz tvoju ljubav pomerati glečere. Čovek kojeg sam i ja isto tako mogla mnogo lepo voleti i kraj kojeg bih bila srećna i ispunjena žena. Rekoh, mogla.
Ljubav za kojom tragaš, ljubav koju trebaš, odbaciš, odgurneš i zbog iste odluke umireš, kidaš se, jer želiš nju od druge osobe, od njega koji živi u drugoj priči i koji je, boji se, neće nikada tako voleti.
Da li će je još neko tako voleti?
Da li će me još neko tako voleti?
***
I to je bio najlepši rastanak, jer sa čovekom koji nosi svu ljubav, onakvu kakvu trebam, lepo je i kada boli i kada je kraj, zauvek. A ne pamtim da li me je nešto više bolelo, zato se izvinjavam što ću prekršiti pravilo i zaobići kraj/rastanak kakav je doista bio, ali bi me ubilo ponovo…
Oproštajno pismo. Napisano njemu pre svih događaja, još dok je bio na brodu, još dok sam se vagala kao ovas sa grožđem, hoću sa njim-neću sa njim… ne slutivši da će zaista tako završiti.
Po poslednji put, oprosti mi za sve…
(Iz privatne arhive, u originalu)
“Ko te zorom budi kada mene nema?”
“… bude me, mili… toga sam se i bojala… još manje znam kako da o tome pričam i šta da kažem. A da sam ti pisala – jesam… mnogo. Nažalost, kada stavljam tugu na papir – ne dajem drugima da čitaju… jedino ću onako, u svom stilu, da prepišem za tebe ono što su drugi pisali, jer moje su reči mnogo teže…”
“Takve kao ti se ne ostavljaju. Nikad. Ali ipak sam otišao jednog dana. Naime, to je ono što mi, mangupi muškarci, često činimo bez razloga. Ona nije poslala vojsku za mnom, iako sam i te kako zaslužio da budem prebijen. Istina, tražila me je još dugo i zbunjeno, a onda je odustala. Malena oficirka je izgubila bitku života. Ali ja sam izgubio rat.”
“… i sada pravim dramske pauze, ovde, za kompjuterom, sa prstima iznad tastature, želeći da ti svašta napišem, ali ne mogu, i znam da ćeš me mrzeti i da je sada to najgore što ti mogu reći, ali bar poslednji put imam pravo… nedostaješ mi. Iako znam da ne smeš, ali ako sam do sada uspevala nemoguće stvari, uspeću i mozak da preobratim.
P.S. (…)
Ne znam, mili… a ne znam još i što te dalje tako zovem, valjda zato što kada i gumicom nešto brišemo uvek trag na papiru ostane.
A naš će trag biti veliki…
I mnogo lep…
I crven…
I mirisaće na leto…
I nosiće osmeh…
… čuvaj se!”
I otišla sam “… nekom ko na ljubav nema više prava… nekom ko za ljubav prst ne pomiče…”, tužna.
Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
