Tek kada zaćutiš shvatiš kakvu si buku pravio. Tek kada nekom izmamiš suze, shvatiš koliko si bio vešt u zadavanju bola. Tek kada ti izmame suze, shvatiš da nisi skovan od gvožđa. Tek kada očajan trčiš za onim koji odlazi, shvatiš da i ti imaš svoj porok. Tek kada se nasmeješ dok grcaš zatečen pred razočaranjem, shvatiš kolika je jačina tvoje podnošljivosti i snage da istraješ kada ti je najgore. Tek kada te srce izda, shvatiš da je u životu nekad toliko teško biti u skladu sa samim sobom.
Ali u tome se ogleda čar ovog života, naše drame – u nepredvidivosti. Lutanje, bežanje, vrisak, suze, strepnja, pažnja, istrgnuti osmeh, neprežaljene reči (prečesto one neizgovorene), sastanci u pogrešno vreme, neko uvek kasni, neko uvek dođe prerano, neko se uvek vraća, neko je već otišao predaleko, neko nije preboleo, neko je davno zaboravio. Koja ste priča od svih ovih? Ja se nekako još uvek tražim. Moram da priznam da je delić svake od navedene delić mene – ugašen, uspavan ili budan i užaren. Neke priče još uvek izgaraju, nečiji me dim pepela još uvek guši ili, ako ne mene, onda onog ko je deo te priče.
Oduvek sam sama držala svoj svet da ne padne, plašeći se da ga prepustim ikome, jer bi nestanak istog značio nestanak svega što imam. Ali naivnoj i lakovernoj su mi ga krali. Jednom, dvaput, krali su mi sve što imam. A onda, kao u učenju po modelu, situacija se preokreće, ja postajem dželat, lukavi lovac na tuđe svetove. Pucanj po pucanj, metak po metak, nisam znala otkuda mi tolika municija, a vrlo često ni otkuda tolika snaga žrtvi preda mnom da preživi… da preživi mene. I da, to sam bila ja, ona osoba za koju bi primio metak, sve dok ne shvatiš da je to ista osoba koja drži pištolj uperen u tebe. Problem je što vremenom počinješ da prihvataš takvog sebe: znate ono kada se osećate loše, osećate unutrašnji nemir zbog nečega što ste uradili, a znate da nije bilo ispravno? E, ja više nisam znala za taj osećaj.
Uvek sam bila od onih koji drže sve konce u svojim rukama
Nisam, kažem, jer je to sada prošlo vreme. Kada vraćam film unazad vidim posrnulu devojku, palog anđela lišenog osećanja, od kojih su bila satkana njegova velika krila. Vidim devojku izgubljenu u noći, u lumpovanju, devojku koja je bežala od čoveka koji ju je voleo – jer ga ona više nije volela. Žalim je. Zastrašujuće je pomalo kako i gde sve možete da završite kada neko prestane da vam znači posle dugog vremena, te gubitak osećanja donese dobitak praznine i potpune slobode na koju nismo navikli. Još je više zastrašujuće kada shvatite da ste u stanju da provedete s nekim tolike godine, odreknete se mnogo čega zbog njega (neki čak i svega, pa na kraju ostaju potpuno sami), a onda odjednom nestanu sve emocije i usledi ono grozno pitanje: “Gde su meni prošle godine?” Baš to je plašilo devojku koja sam nekad bila. Govorila je sebi da niko više ne može da je povredi, jer ko može to da učini njoj koja je stručnjak u zadavanju bola? Uzdignute glave se igrala s onima kojima je značila, s onima sa kojima bi nekad davno podelila i poslednje kapi vode u nedođiji. Nekad davno…
Nemoj mi prići
A onda, kao po najpromišljenijem scenariju, sudbina dolazi po svoje. Palom anđelu su stavljene lisice na ruke kada se najmanje nadao. Pali anđeo je ponovo počeo da oseća usled jedne nespretne okolnosti, nepredviđene noći i magičnog poljupca u krilu nepozvanog spasioca, ukrotitelja. Pali anđeo je ponovo zaljubljen, ponovo pati, ponovo beži od svih drugih koji nisu On, ponovo se smeje jer je u pravom zagrljaju.
Ne primetiš odmah sebe sa zavezanim rukama, vidiš samo iskricu. Onda se uhvatiš kako opet praštaš, kako ponovo prelaziš preko ponosa da bi bio srećan, kako opet iščekuješ samo jedan značajan susret, kako je neko ponovo iskopao dete ispod prepotentne devojke pune samopouzdanja, te kako se izgubila sva agresivnost i bahatost kao odbrambeni stav koji govori: “Nemoj me povrediti”. Ali, kad to shvatiš – već postaje kasno, iskra je već postala plamen. Ja hvatam sebe pored Njega u mračnoj noći, daleko od svih, gledam u nebo, ugledam avion: “Hej, avion! Kad zamislim želju razdvoji mi palac i kažiprst”, kažem mu (mi neki nismo prevazišli klinačka verovanja). I onda, kada on to učini i kada ga pogledam u oči, shvatim da upravo onaj koji mi pomaže u ostvarivanju želje – da je upravo on moja želja. U tom trenutku sve ostalo prestaje da bude važno i ponovo se javlja opasnost od svega čega sam se užasavala, od svega kroz šta sam već prošla, ali uzalud nam ta saznanja pored jednog koji upravlja našim bićem, a to je saznanje da bez nekoga život više ne može da bude isti. A ni mi.
I to je naš život, naša igra, naša drama i sudbina. Pravila koja zaboravljamo, stavovi koje zataškavamo, strahovi koje potiskujemo i sve to kada istinski počnemo da osećamo… da ne kažem onaj glagol na V (još uvek ga najteže prevalim preko svojih usana…) .
“U ljubavi, jedan i jedan su jedan.” Žan-Pol Sartr
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogom Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
