Sve te misli koje se baš negde oko pola četiri sjate u mali kutak tvoje glave i šuškaju, dok kroz trepavice gledaš u ono što će biti, ili možda u ono što je bilo. Nedostaje, zar ne?
Kad sve krene da podseća, ja ćutim, pustim. Nisam volela da sečem slike, odlazim po svoje stvari, brišem poruke i brojeve, vraćam nakit i završavam ružnim rečima. Volela sam da sve čuvam i da ne dam svoje uspomene nikom. Nikad se, u to doba oko pola četiri, nisu ređale slike, ali sam se sećala uvek osmeha i naboranih očnih kapaka, promuklih glasova, šuškanja lišća, posteljine, košulja, mirisa jutra i kiše, pesama, cipela na pragu, tragova od kafe na stolu, tragova olovke. I kad čitaš sve te poruke koje su bile možda iz dosade, a možda baš iz nedostajanja, setiš se svojih osmeha i žmaraca, i obuzmu te ponovo, sigurno – samo pusti, deo je tebe.
Meni je moje nedostajanje obećalo da će se vratiti po mene, a ostaje čitava godina da čekam. Vrtim kazaljke unapred kao da vredi, čitam poruke od prve do poslednje. Ubijam kilometre, prebrojavam koliko nas pedalja deli, bodem strelicama i vrtim globus, gledam tu bliskost i u isto vreme daljinu, psujem i odmahujem rukom. Okrećem se na drugu stranu i gledam ispočetka, čitam o onome gde je sad, zamišljam mu osmehe i sama se smejem. Naglas izgovaram gde ćemo ići, da me ne nervira, pitam gde je sad i što se ne javlja.
Dan kao godina...
Od naših besmislenih noćnih razgovora stvaram bajke i ljubim ih. Gledam u naše ćutanje i mrzim ga više od bilo čega. Brojim naša jutra, stavljam recke, pa se zabrojim i sećam ispočetka. Samoća mi je bila smešna dok smo pričali o njoj, sada sedi svako sa svojom. Gledam joj zadovoljan osmeh krvavim očima, sada je proklinjem. Šutiram je po uglovima sobe, mračnih ulica, srećem je u hodnicima. Kačim je po zidovima, čujem je u pesmama, vidim je u ljudima.
Čekam ga da mi piše kako grli nove ljude, ljubi novo vreme, voli nove stvari, a ne mene.
Šaljem mu svaki stih i notu, kap kiše i zrak sunca. Sećam se kada smo pričali o starim filmovima, o njihovim asfaltima i svetiljkama pohabanim od vremena i ljudi, crtam ih i brišem, jer hoću da priča još. Pričam o njemu kao delu mene, iako niko ne zna ko je. Ljubomorno ga čuvam samo za sebe i ne dozvoljavam da njegove reči neko procenjuje.
Štedim nas od ljudi i reči, i opet nas čuvam samo za sebe.
Slušam tvoje reči koje sama čitam
A kad krene nepodnošljivo da nedostaje, sklapam oči i pružam ruke, jer tamo je još uvek.
Tamo popunjavam rečima i zagrljajima prazne dane, ali mi noć nikada ne traje dovoljno dugo.
Sanja Martinov je niska Vojvođanka koja nema mira. Na 24h joj fali bar još 12. Grli dane bez obaveza koje može da posveti svojim prijateljima. Voli kafu, sneg, ringišpil i jednog malog zlotvora.Omiljeni citat joj je: “You have to die a few times before you can really live.”
