– Možda vas sve ovo zbunjuje? Pre nego što nastavimo, pođite sa mnom, moram da vam pokažem nešto…
Podigao je svoj štap i polako se pridigao. Taj korak je trajao dugo, skoro ceo minut. Krenuli su za njim, sporo. Mislili su da je previše star i da bi ga brži hod ubio. Nisu znali da je on prosto bio uljudan, dajući im dovoljno vremena da promisle o svemu što im je do sada ispričao, da se pripreme za nastavak priče koji ih je nestrpljivo čekao.
Prošli su ispod drvenog luka u jednu od naizgled bezbroj praznih soba. Starac je zakoračio, zastao i ne okrenuvši se, progovorio:
– Znam šta želite da me pitate. Ali niste u pravu. Ove sobe nisu prazne. Da, sve su naizgled identične. Prolazite kroz njih i nastavljate dalje, ne vraćate se. Ali on ih je sa razlogom načinio takvim. Nisu one tu zbog vas. One su tu zbog njih. Jer koliko god da ih je bilo u njegovim rukama, na naizgled istom mestu, on bi za svaku stvarao podjednako novi, fantastičan svet i čuvao ga od ostalih. One su pune reči, njegovih pogleda i njihovih uzdaha, on se seća svakog, svaki čuva i sećaće ga se zauvek. Nisu prazne. Pune su njegovih sećanja…
Kako su prolazili ispod svodova, iz sobe u sobu, bez ijedne starčeve reči, nešto im je postalo očigledno. Svaka soba je na ulazu imala natpis. Nije to bio broj ili par reči. Bili su to stihovi. Starac se sećao, pre toliko godina, dok ga je još krasila ljudska duša, njegovih priča, osmeha i ushićenja kojim je opisivao sve koje su dolazile i njegove iskrene tuge dok je odlazio. Čudno je to kako se on prema njima ophodio. Svaku je iskreno voleo, koliko mu je srce to dopuštalo, ali često je ta ljubav nestajala u trenu. I svaki put ga je sve više bolelo, jer nije umeo da im objasni. A da su samo mogle da provedu jedan dan u njegovom umu – ostavio bi ih, odlazeći zauvek sa osmehom…
Njega bi zauvek više bolelo...
– Starče, na kom jeziku su pisani ovi stihovi? Niko od nas izgleda ne ume da ih pročita.
Starac se, po prvi put od kada ih je sreo, iskreno nasmejao.
– Neka vas to ne brine. Postojalo je vreme kada ga ni ja nisam poznavao. Možda je i bolje što taj jezik još uvek ne možete pročitati. Ali da bismo nastavili dalje, potrebno je da čujete reči koje one nikada nisu čule naglas. Uvek se nadao da će ih razumeti iz poslednjeg od njegovih pogleda.
Blago se nakašljao, i po prvi put u hiljadu godina, naglas pročitao njegove reči.
Jednom sam poznavao devojku
u godinama svoje mladosti
sa letom u očima, istinom lepote.
Ujutru bih bežao
za sobom ostavljao samo reči:
Jednoga dana, bićeš voljena…
Možda se osećaš usamljeno dok padaš u san
i svaki put kada suze se spuste na tvoj usamljeni dlan
ali znam da tvoje srce pripada nekome ko te odavno čeka…
Jednoga dana, bićeš voljena…
Bićeš voljena
a sećanja na mene činiće se samo kao loši snovi
samo serija zamućenih slika
kao da me nikada nisi ni srela…
Jednoga dana, bićeš voljena…
Hodali su tako satima. Prošli su desetine soba, i svake stihove bi pročitali iznova. Naizgled isti, toliko su se razlikovali. Svaki je bio kao prethodni, i kao sledeći, i kao svet potpuno nov. A onda je na red došla ona.
– Ova soba je bez natpisa…
– Eh, mladiću… Nije ni čudo što ne možete da ga pronađete. Ne možete čak ni njegove reči za nju da vidite. Mada, ne bi trebalo zbog toga da se osećate loše, mnogi to ne shvataju onako kako bi on želeo.
– Sve ostale su bile bez vrata. Ali ova je zaključana. Zašto?
– Zato što ova soba čuva nešto posebno. I tu se, mladiću, nastavlja naša priča…
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
