Niko ne zna kada je otpočela 2020. godina u Beogradu. Niti kada će joj doći svršetak (perverzni moljci što žive po beogradskim plakarima bi se nasmejali na ovaj izbor reči). Najstarija osoba u Beogradu, baba Živana, u trenucima kada se ne svađa sa dežurnim medicinskim sestrama koje pokušavaju da je ubede da je bolesna i da je poželjno da uskoro umre, rekla bi vam da ima utifak (krezuba je, otud šuškanje – da ne pomislite da je ovo “fak” od engleske razonode “fuck”), da 2020. godina u Beogradu traje večno, ceo njen život, ali kako njenom životu još nije došao sudnji dan, otud nema kraja ni 2020. godini. A donekle je i u pravu. Jer ako se za nešto pouzdano može reći da je večno, onda je to njen život. Ni Bog, ni Kosmos, ni Apsolut – već samo njen život.
Mora da se pitate kako onda, ako uzmemo u obzir da je 2020. godina u Beogradu uvek trajala i uvek će trajati, postoje proslave Nove godine? Jer ako jedna godina traje večno, sasvim je logično da se neće završiti, pa se tako neće ni dočekivati nova. Ali logika nije nešto u šta se Beograđani razumeju, pa je zbog toga ni ne koriste često. Dobro. Gotovo nikad. Oklagiju (začudićete se koliko različitih upotreba ovog kuhinjskog predmeta postoji)? Možda. Psovke? Ponekad. Gradski prevoz? Uvek (danonoćno, tokom zime, proleća, leta i jeseni, u bolesti i zdravlju, u siromaštvu i bogatstvu)! Logiku? Ne. Samo logiku? Dobro, možda i kondome. Ali za njih bi još i bilo razumno, jer su skupi. Logika je bar za “dž”. A kad je nešto za “dž”, danima se oko toga naširoko otima. Golim rukama, štapovima za pecanje ili drugim džidža-bidžama za “dž” koje su otete na drugoj strani. Ali pošto su iz nepoznatih razloga posvađani sa logikom, Beograđani s vremena na vreme slave Novu godinu iako staroj nikako da dođe kraj. Vole ljudi da piju. I povraćaju. I piju. I povraćaju.
“A šta je sa godišnjim dobima?”, pitate se. Eee… Iz takođe nepoznatih i još uvek neistraženih razloga, ona postoje i delaju bez ikakvog obzira na to što je 2020. jedna večna godina. Pa, tako imamo godišnja doba koja u nastavku svog naziva sadrže redni broj. Isto je i sa mesecima – oktobar 16, maj 21, leto 444. Zbog ovih brojeva pomislili biste da je 2020. godina poput kakvog milenijuma, jer brojevi koji stoje iza naziva pokazuju koji je mesec ili godišnje doba po redu od kako je 2020. godina otpočela. Eh, dragi čitaoci, možda bi i bilo tako da su svi ti brojevi usklađeni. Ali, nažalost, nisu. Zato se i ne zna tačan početak ove nezasićene godine. Nakon juna devetog može doći jul 15, ili pak, jul treći, kao što nakon jeseni 820. može doći zima 11. Pa nije ni čudo što posle kažu da su Beograđani izgubljeni u vremenu. Čemu onda redni brojevi, ako se nižu onako kako baba Živana niže lekove? Da li ste zaboravili da se logikom, iako je bila za “dž”, niko nije koristio? (O vremenskim i drugim pojedinostima ovog grada biće još reči u narednim pričama.)
Dobro došli u novu rubriku!
I na kraju, vreme je da upoznate mesto. Smatra se da je Beograd nekada bio prestonica jedne države. Danas joj se više ne zna ime, ali postoje legende. Baba Živana ih je skoro sve preslušala i overila kao ispravne. Ako se izuzmu one o bunama, ratovima i surovim bojevima sa smrtonosnim aždajama, skoro su sve bezopasne, gotovo lirske. Nažalost, to su samo legende. Beogradski istraživači i arheolozi, u saradnji sa istoričarima i demografima, još uvek pokušavaju da, uglavnom neuspešno, utvrde tačno mesto legendarne zemlje i ponovo je otkriju. Međutim, u 2020. godini, Beograd se smatra državom za sebe.
Isto kao što se ne zna pouzdano kada je čuvena godina započela svoju diktaturu, već se samo može nagađati, tako se ne zna ni gde se Beograd tačno nalazi (verovatno zbog ovoga ne može da se otkrije ni tačno mesto prapostojbine). Otkriveno je da se oko njegove površi, poput vojne žice u ratnim logorima, proteže pogledom neprobojna magla u čije su se nepregledne dubine mnogi upustili. Ali se nikada više nisu vratili. Ne zna se da li su ikada dospeli sa druge strane magle, i ako jesu, šta su tamo zatekli. Veruje se da su se ugušili pre nego što su valjano i razmislili o svemu. Kažu da su im se odlili mozgovi. Kao da ih ima milion. A ne jedan. Iako nekima ni tih “milion mozgova” ne bi pomogli (upoznaćete već takve srećnike, polako).
Verovatno se misli na sve delove jednog mozga. Bilo kako bilo, odliv mozgova je postao izvanredna plašilica za nemirnu decu (znate, poput one čuvene “Poješće te babaroga”). Ponekad neko uspe i da dođe u Beograd (ne računamo okolna sela koja se, tehnički posmatrano, ni ne smatraju spoljnim svetom, pošto se nalaze sa unutrašnje strane magle. Mada, i da nije tako, njima magluština ne bi smetala ni da je sumpor-dioksidna). Ti stranci obično odluče da ostanu na ceo život (koliko god kratko da traje). Šta ćete, vole beogradsku idilu – najverovatnije onaj deo sa “pijenjem/povraćanjem/pijenjem/povraćanjem”. Ali još uvek se ne zna kako im polazi za rukom da uđu u grad. Jer onog trena kad kroče na tlo Beograda, ničega se više ne sećaju. Naučnici trenutno ispituju ovaj fenomen.
Dobro došli u šašavi svet što je živeo 2020. godine na mestu iza sedam gora i sedam mora, po imenu Beograd. Dobro došli u priče o njegovim dogodovštinama. Neće biti nimalo prijatno…
Izvor fotografije: flickr.com
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
