Napišem, zapečatim i prepustim talasima vremena. To je prosto. Ali ne razmišljam o slanju, nego o nalaženju.
To je isto prosto: pošaljem poruku sebi budućoj, a ta buduća sam ja sadašnja, koja je pronašla poruku od sebe bivše. A onda ja sadašnja pošaljem poruku sebi budućoj, koja uzvrati iz budućnosti meni sadašnjoj i kad prikupim sve poruke iz paralelnih realnosti, znam šta mi je činiti.
Vidite, prosto.
Ne postoji temeljniji način da se reši hitna potreba za konsultacijama sa sobom.
Ni sporiji.
I onda se pomirim sa činjenicom da jedan život nije ni trećina rešenja ukupnog hitnog problema emotivne celine. Ni trećina pitanja šta imam, šta nemam, a šta mi je potrebno i bez čega ne mogu.
Nema utehe u mirenju sa činjenicama.
Jer mirenje je suprotno od pobune.
Sporazumni mir je možda bolji od nerazumne borbe.
A možda nije.
Jer kad od šta želim dođem do šta mogu da prihvatim, postigla sam kompromis sa smrću.
Sad ću da dišem trećinom kapaciteta, jer to je dovoljno da preživim.
Ali ona buduća zna.
Zna da samrtni kompromisi ne vode u oživljavanje, nego u anesteziranje i blagonaklono umiranje.
I poslala mi je poruku.
Ne mogu da prihvatim prosto prihvatanje. Nije prihvatljivo.
Želim da želim svim srcem.
Prihvatanje svim srcem nije moguće. Jer prihvatanje započneš s pola srca, a završiš sa manje od trećine.
Samo, ona bivša zna.
Svaka vatrena želja nakon ispunjenja pretvori se u prihvatanje.
Primila sam i tu poruku.
Samoća, gubitak, razočarenje, bol i čežnja pišu te upozoravajuće poruke rukopisom nade i vere i pune njima vremenske boce.
Ali ja ne znam sva slova tog pisma.
Tumačim ih bukvalnim jezikom besmisla.
I odlično ih razumem.
Hoću li prihvatiti senku onoga što sam nekada žarko želela, jer se ta želja istanjila i postala svoj sopstveni kompromis?
Mogu li da prihvatim da sada želim nešto vitalno različito?
Smem li da rizikujem samoću, gubitak, razočarenje, bol i čežnju, ne prihvatajući ništa osim onog što želim?
Kako da sačuvam celo srce i puna pluća, za nešto što priželjkujem, kad moram da udišem prašinu polovičnosti i pulsiram zatrovanu krv?
Kako da se pobunim protiv vitalne potrebe da dišem i pulsiram?
A tek, kako da se pomirim sa tim?
A možda će stići neka poruka.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
