Kad ste mali i kada ne mislite ni na šta drugo osim na silna igranja, dođu neke velike čike i tete i pitaju vas imate li simpatiju. Ima i onih koji vas već tada oslovljavaju sa “zete” i “snajo”. I onda im vi kažete da nemate, a oni se zaprepaste kao da ste im rekli da ste dan pre toga slučajno pojeli žabu. “Ju, kako nemaš? Moraš da imaš simpatiju, svi imaju simpatiju!”
Nešto kasnije, kada vas već uvuku u opasnu igru muško-ženskih odnosa, i vi ne možete da se oduprete dečjoj radoznalosti, pitate ih kako deca dolaze na svet, ili zašto vaša drugarica nema pišu.
“Ju!”, opet one velike čike i tete. “Sram te bilo! Sram da te bude!”
I već tada, u zlatnom dobu “pačeta” i “ribice”, vi, mali filozofi, shvatite da se svetu uistinu ne može ugoditi. I da taj svet naseljavaju neki ozbiljni ludaci.
Sram da te bude!
Onda porastete, ali ne previše. Recimo da zakoračite na prag tog ludog sveta. Još uvek ste sa ove, “dečje” strane, ali deli vas samo korak od sveta gde i vi postajete neki ozbiljni ludaci.
Tada obično dosta menjate svoje “unutra” i svoje “spolja”, jer niste baš najsigurniji kakva tačno vrsta ludaka želite da postanete. Ali ne brinite, tu su pravi, iskusni ludaci da vam pomognu.
“Ju!”, uobičajen početak. “Kako si se to obukao? Sramota je tako izaći na ulicu… Budi kao svi. Budi normalan!”
Jedna suza. Dve. Tri. Deset. Plač. Ne želite, ali ne možete da se suzdržite.
“Ju, ju!”, dupla doza. “Ta, nisi više dete! Sramota je da plačeš u tim godinama!”
I nemate kud. Naposletku napravite i taj jedan, čuveni korak. Prag je pređen. Vrata se zatvaraju. Neko se saplete, pa padne, a nogu mu priklješte vrata, te celog svog života tako ostane i bude ludak-invalid, ludak čiji je jedan deo još uvek dete. Drugi, pak, preskoče prag tolikom snagom da odskoče od vrata toliko daleko, da se ni pogledom više tamo ne mogu vratiti. U svakom slučaju, svi se domognu druge strane.
“Dobro došli u svet ludaka!”, sija na sve strane.
Sad ste i vi veliki čika ili velika teta, ali još uvek postoje one velike čike i velike tete koje i dalje idu za vama i poput pokvarenih ploča ponavljaju: “Kad ćeš da nađeš dečka/devojku? Ju, kako ne treba ti to? Kad ćeš da nađeš dečka/devojku? Ju, kako ne treba ti to? Ju, kako ne želiš da studiraš? Ju, kako želiš da živiš u Americi? Ju, kako to spavaš go? Ju, još si se slikao go! Ju, kako ovo? Ju, kako ono?”
“Ju, ju! Kakva sramota!”
Godina za godinom, sram za sramom, i doleće vrhunac. Vaš život postaje jedna velika sramota na koju svi drugi ludaci viču još veće “Ju!”.
Legnete na počinak, navučete frotir preko glave, ali i dalje čujete kako vaši mili ludaci “jujuču” na svaki vaš sram.
“Ju, dalje ga bilo, kako ne želiš da se udaš?!”
“Ju, družiš se sa homoseksualcem!”
“Sram te bilo, zabavljaš se sa pripadnikom druge vere!”
“Sramota je nemati decu u tim godinama!”
“Ju, sramota je da se tako oblačiš!”
I tu nastupa preokret. Sada, napokon, imate dete. Ćerku. Ona, mali filozof. I vi, “velike čike i tete”. Vodite je u park da se igra sa drugom decom.
“Ju, devojčice ne igraju fudbal!”, vičete za njom.
Nešto kasnije.
“Ju, zašto se ljubiš sa devojkom?!”
Još kasnije.
“Ju, usvojićeš crnče?! Šta ako je zaraženo?”
Još kasnije.
“Ju, upisala si ga na menekenstvo? Nemoj, pričaće ljudi…”
I tako ukrug.
Ponekad, ali samo ponekad, ređe od Halejeve komete, nađe se neki ludak, luđi od svih drugih, koji uperi prstom i kaže:
“Ju, širiš mržnju!”
Ali to i nije toliko sramno, zar ne?
Izvori fotografija: bossip.com, digitaltrends.com, novosti.rs
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
