Već nakon što navršimo dvadesetu, uđemo u dvadeset prvu i počnemo da priželjkujemo dvadeset drugu, nadajući se da ćemo do dvadeset treće imati neki životni plan kako bismo u dvadeset četvrtoj već zagazili u sopstveni biznis, negde usput počnemo da razmišljamo i o porodici. Svesno ili nesvesno. Rado ili nerado. Eto samo tako. I onda opet, eto samo tako, počnemo da je planiramo. Uzalud?
Želimo da volimo i da budemo voljeni. Kao ljudi, prijatelji, simpatije, idoli. Želimo da stvaramo i maštamo o ostvarenju na raznim poljima. Ali kada dođemo do ljubavi, prave epske, dramatične “Romeo i Julija” ljubavi, u kojoj svi ponekad postajemo “Boni i Klajd”, tada su nam vidici pomalo zamućeni, zenice proširene. Ne zato što smo ludi od ljubavi, već zato što nismo.
Izgleda da je u ovoj našoj komplikovano vrtoglavoj svakodnevici sve postalo strategija. Strateško planiranje, strateški mendžment, strateške odluke, strateške strategije, strateški bla bla. Guramo se i laktamo praveći ugovore i fakture. Postajemo intolerantni na laktozu, gluten i zelenu salatu. Pijemo kafe tamo gde je cool, a ne gde nam prija. Postali smo jako bitni. A bili smo nekad davno ludo zaljubljeni. Pisali smo dnevnike, pisma, klecala su nam kolena i nije nam smetalo da se u ogledalo pogledamo bez šminke. Na korporativnom jeziku: Maksimalno smo koristili romantično tržište, neto i bruto nam je bio extremno pozitivan. Ugovori potpisivani, sve “crno na belo”, bez sitnih slova. Ljubavni rast nam je bio beskonačan.
Sve dok jednostavno više nije bio.
Potrošili smo resurse i zalihe zaljubljenosti, nismo više ni na negativnoj nuli, već u minusu. Odosmo u stečaj.
I onda smo preboleli. Postali smo zreliji, pametniji i hladniji, strateški spremniji. Shvatili smo da je romantično tržište nepogodno za dugoročna planiranja i da je sklono konstantnim krizama i promenama.
Super. I šta sad? Sad smo u sjajnim vezama. Realnim i korektnim. Čak i previše realnim. Nema leptirića, nema epike, preterane romantike, Romea i Julije. Nema konstantnog cvrkutanja, previše poljubaca. Trošenja vremena. Više ne trošimo vreme. Sada ga koristimo. Ulažemo u realnu sadašnjost i izvesnu budućnost. Napamet znamo mane svojih partnera i prikladno im hvalimo vrline. Znamo koliko nam je još mladosti ostalo i kad je najbolji trenutak za sledeći korak. Za to vreme pratimo svoj um. Kažemo jedno drugom da smo dobri zajedno, da funkcionišemo i da bi nam zajednički život sigurno bio kvalitetan. Na kraju dana, zar nije to ono što se zapravo računa? Poštovanje, sklad, zajedištvo, tim?
Nekada smo ludo i iskreno voleli, ne obazirući se na vreme. Sad, kad nam je svima 24 h u danu malo i uvek nam treba još koji sat da sve završimo
Odavno smo rešili rebus srca i uma. Srce nas je vodilo negde visoko, tamo gde sreća nije luksuz nego stanje. Isto tako nas je brzom pokretnom trakom vratilo nazad u realnost, gde svako stanje mora iz čvrstog da pređe u paru. Istina, um nas nikad nije vodio tako daleko. Ali je uvek bio pristojno prihvatljiva konstanta.
Jednom sam čula zanimljivu rečenicu: “Srce? Šta srce zna? Ono samo lupa. Ako zna, što ne položi ispit za mene?”
Da li je to parola kojom treba da se vodimo kako bismo imali ispunjen i uspešan život sa realnim očekivanjima od istog, ili plagijat zaštitnog zida koji smo podigli nakon što su nas bivše epske ljubavi istrošile?
Bilo kako bilo, dvadesete gazimo. I planiramo, jer tako treba. Svi smo postali menadžeri i logično je da već pomenuto tržište gledamo kroz naočare koje nikako nisu ružičaste. Biramo iz palete mana i vrlina, formiramo najbolja moguća rešenja i najbolje moguće verzije sebe.
I to je potpuno ok. A, ok je dovoljno?
Tatjana Perić je studentkinja pozorišne produkcije na Fakultetu Dramskih Umetnosti i beskrajni kreativac. Mozak joj nekad potpuno poludi od količine ideja. Voli svoje prijatelje, obaveze, modu i enterijer. Estetska kategorija je visoko rangirana na njenoj životnoj lestvici. Večiti je pozitivac i srećnom je čine male stvari. Ne podnosi nepravdu i ljudsku podmuklost. Uvek se u sve meša, pod dejstvom ludila zvanog „što na umu – to na drumu“.
