Gledajući u parče pizze, osećam kako mi se pljuvačka polako skuplja u ustima, oči širom otvorene i zabuljene kao u gladnog vuka. Gutam knedlu, započinjući svoju svakodnevnu (bolje rečeno svakominutnu) borbu.
“Opet nisam jela ništa ceo dan. Jedno parče me neće ubiti, i drugi pojedu pa se ne ugoje tek tako preko noći. Mada, kad bolje razmislim, ipak je to suviše nezdravo, a da ne spominjemo tek kalorije, užaš!!! Mogu da sačekam do sutra musli, ješću ga ovog puta sa jogurtom. Kriška lubenice za užinu, taman da preguram dan.”
Ovo je samo jedan od mnogih monologa koje sam u tom periodu vodila sa sobom. Verujem da će se gomila devojaka pronaći i podržati kad kažem da je to sitnica kroz šta su (smo) prošle.
