Zvao se Bil. Ni sam Bog ne zna zašto su mu dali to ime. Smrdelo je na strano poreklo, ali kako je Beograd 2020. godine bio okružen neprobojnom maglom i nijedan Beograđanin nije imao dodira sa spoljnim svetom, dugo se postavljalo nimalo bezazleno pitanje – pod čijim su uticajem Bilovi roditelji odlučili da mu nadenu baš to ime?
Ali teško da ćete od njih sada dobiti bilo kakav odgovor. Nije da ne žele da pomognu, već je to, Bog da im dušu ‘prosti, tehnički neizvodljivo. Napustili su ovu stranu magle pre nego što su uspeli da daju valjan odgovor na mračnu misteriju. Priča se da im se oboma izlio mozak sekund pre nego što su odali tajnu svog “stranačkog” imenovanja. Pa, to se i moglo očekivati kada su voleli da šetaju kroz maglu. I sada su mrtvi. Nažalost, to se ne može reći za njihovog sina, Bila.
Doduše, i on je jednom, ne tako davno – odmah pošto se kandidovao za gradskog oca – iznenada preminuo. Ah, kakva je to samo sahrana bila! Uposleni su bili najbolji beogradski organizatori proslava i pomodnih fešti za njeno osmišljavanje. Nažalost, nesrećnik se vratio iz mrtvih pre nego što su stigli da mu daju 40 dana. A tek kakvo je to obeležje bilo u planu! Iha! Sa sve muzikom! Estradnom! Ali, ne… Morao je baksuz da se vrati na ovaj svet i pomuti veselje koje se danima unapred tako izdašno osmišljavalo!
Kažu da je bio kreten i pre smrti. Ali visok stupanj kretenizma postao je opšte poznat tek nakon smrti, kada je konačno postao gradski otac. Ti izbori su bili vrlo zanimljivi. Priča se da su ga ljudi izglasali iz čiste radoznalosti. Ili, možda, neke bolesne nastranosti ka egzotičnom. Jer nikada još vampir nije upravljao gradom. Baba-Živanu ne računamo. Zvanično nije bila vampir – odlučno je odbijala da umre – ali nije bilo sumnje da bi se ona, kada bi se to dogodilo, bezdušno povampirila. Onako, iz inata. A da je volela da se u sve meša, volela je. A to vam dođe isto kao da je upravljala gradom.
Jednostavno, narod je voleo konkretno i opipljivo. Ako će neko već da im sisa krv, onda neka to bude zbilja sisanje krvi. Da mogu posle da se žale kô ljudi – uz dokaze, vidljive i opipljive.
Bil nije imao ništa protiv. Dok ima ljudi za sisanje (i žena koje će njemu da sisaju!), sve je do jaja. Prosto, bio je takva vrsta čoveka. Ili, bolje rečeno, vampira. Visok i dobro građen (više oblik, nego masa) – sa crnom talasastom kosom srednje dužine, često začešljanom unazad, i tamnim, dubokim pogledom – uvek uglađen i šarmantan, sasvim je lako pronalazio žrtve. Sa manirima jednog brižljivoga gospodina i sjajnim cipelama u pratnji kvalitetnih odela od poznatih beogradskih kreatora, širio je mirišljavu dopadljivost među nežniji pol. Pre seksa. Nakon seksa jedino što je širio bile su ruke u besomučnom pravdanju svoje nemogućnosti da se emotivno veže. Nije ga mnogo zanimala politika. To je prepuštao Trostrukom S i još nekim tajnim društvima. Njemu je bilo važno da može da se pojavljuje na televiziji, u modnim magazinima, na bilbordima i gradskom prevozu, lizalicama i javnim debatama (iako gotovo nikada nije govorio, bio je tamo samo da bi se smešio kameri). Bilo mu je važno da se dobro provodi, da ima para, besnih kola, skupih krpica i jeftinih kurvica, i da mu svi neprestano govore koliko je lep i jebozovan.
Nikada se nije žalio na svoje sekretarice. Svaka je odlično svršavala posao!
Zvanje gradskog oca (ovaj termin je izabran pošto beogradski zvaničnici nisu mogli da se dogovore da li je Beograd grad ili država) prijalo mu je i pristajalo kao baba-Živani proteza. Sve dok je sa sobom nosilo popularnost i svežu krv. Doduše, poprilično je siguran da bi bio poznata ličnost čak i da nije postao gradski otac. Vraćanje iz mrtvih bilo je dovoljno pompezno i provokativno da se skrene pažnja javnosti. A to je sve što je ikada želeo.
U početku nije bilo lako biti vampir. Narcis se u njemu nikada nije pomirio sa bledom puti koja je bila prateći sastojak svakog dobrog vampirizma. Voleo je svoj nekadašnji taman ten. Jednom je čak, iz nemalog očajanja, preneo silnu svotu novca na račun Trostrukog S u nadi da će mu njihova duga tradicija čvarenja po solarijumima doneti trajno rešenje. Ali, nažalost, terapija kvarcovanjem nije urodila plodom.
Osim ličnih nezadovoljstava, biti vampir imalo je mana i na društvenom polju. Osnivane su silne religije sa verom u njega i ljudi su očajnički tražili nemoguće (jednom ga je jedna žena zamolila da joj ukloni brkove, a kada joj je on rekao da proba sa brijačem, ona mu se poklonila i plačući od sreće ponavljala: “Hvala vam, presveti, hvala vam!”). A ludi naučnici, željni da objasne neobjašnjivo, nedeljama su planirali nekoliko sočnih atentata samo kako bi dokazali svoju teoriju o smrti kao kraju postojanja. Zanimljivo je kako se niko od njih nije dosetio nekog ubitačnog hemijskog oružja i otrovne kiseline, već su se svi do jednog dohvatili belog luka i glogovog koca. Na sreću po Bila, sve ovo ludilo se vrlo brzo završilo.
Sada je sve bilo u najboljem redu. Bil je bio srećan na svom radnom mestu na kojem, zapravo, nije radio ama baš ništa. A o tome je oduvek sanjao. Još kao dete smešnog imena. Sekretarice sa velikim usnama i još većim očima, kojima nikada ne pamti imena (koga briga za to!), samo su jagodice na šlagu, koje, doduše, sve vrlo brzo posisa.
Nemojte se plašiti Bila ako na njega nabasate. Nije on toliko loš. Samo je slab na žene i toplu krv. Premda, viđen je kako naskače i na muškarce. Ali osim toga, možete biti spokojni. Ipak je on samo gradski otac. Ah, da… Uskoro treba da dobije Nacionalnu nagradu za humanost.
Izvor fotografije: deviantart.com
Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.
Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.
