Nekada je bila privilegija baviti se ovom ekstravagantnom i kontroverznom veštinom iliti pozivom. Dok ih je tokom 18., 19. i početkom prošlog veka bilo oko 80 hiljada, danas u Japanu ima svega oko hiljadu pravih gejša. Sam naziv “gejša” potiče od reči “gej”- postignuće, izvođenje, i “ša” – osoba (u japanskom književnom jeziku zovu ih jos “geiži” a u Kansai dijalektu “geiko”). To su dakle osobe, devojke umetnosti, odnosno osobe koje ugađaju!
Tradicija gejši se razvila iz umetnosti taikamochi ili hokana, što je izraz sličan izrazu dvorskih luda (zabavljača na dvoru). Prve gejše su zapravo bili muškarci, ali kako su žene počele da pristupaju redovima, postale su poznate pod nazivom “onna geisha” ili žena umetnik.
Danas su gejše isključivo pripadnice ženskog pola. Ove profesionalne japanske zabavljačice od malih nogu se temeljno i detaljno obučavaju za svoj budući životni poziv. Obuka tradicionalno počinje kada devojčica napuni šest godina, šest meseci i šest dana. Međutim ta praksa se sada promenila, tako da devojčice počinju obuku sa 16 godina i ona u proseku traje narednih 5 godina.
Gejše nastaju u tradicionalnom društvu Japana koje nije dozvoljavalo otvorenu komunikaciju između muškaraca i žena. U Japanu, žena je imala svoje malo carstvo, svoje domaćinstvo o kome je morala da vodi računa i decu čije joj je vaspitanje bilo povereno u potpunosti. Muškarac je sa druge strane čulno uživanje i zabavu tražio van kuće.
Položaj žene u Japanu nije bio ni malo povoljan, jer ona nije posedovala ličnu slobodu. Kao obična žena, bila je dobrovoljno zatvorena u kući i potpuno zavisna od svog muža, a kao gejša, mogla je da se obrazuje, uči, druži sa muškarcima.
Gejše nisu bile prostitutke i to je jedna od zabluda koje je doneo prodor zapadne kulture u Japan i širenje znanja o do tada tajanstvenom Istoku. Japanska gospoda tog vremena, imala je istančaniji ukus od ostalih i drugačija shvatanja, uživanja i bili su veliki poštovaoci lepote i tradicije. Njima nije bio preko potreban seks kao takav, već su posebno uživanje pronalazili u druženju sa gejšama i njihovoj umetnostu udađanja.
Dolazimo do gejšinog obrazovanja! Dakle, gejša je žena koja je od malih nogu morala da proučava sve aspekte drevne japanske tradicionalne kulture. Ona mora znati sve o drevnim umetnostima, kao i japanskom plesu i muzici. Uspešna gejša mora biti graciozna, šarmantna, obrazovana, duhovita i lepa. Osim toga treba znati pevati, plesati, poznavati književnost, slikarstvo, kaligrafiju, ceremoniju čaja, i mora znati svirati šamisen, ručni bubanj, flautu i druge muzičke instrumente. Takođe, neophodno je da zna sve o aktuelnim društvenim i političkim zbivanjima.
A zašto mora sve to da zna?! Moderna gejša je od drevnih vremena predstavljala krem velike industrije koja se vekovima razvijala da ugodi senzualnim željama japanskih muškaraca. Ali ona da ponovimo, nije prostitutka. Ako pruža seks, to je po njenoj vlastitoj volji ili kao deo trajnog odnosa. Njen posao je da prodaje san o raskoši, romantici i ekskluzivnosti najbogatijim i najmoćnijim muškarcima Japana. U najskupljim restoranima i kućama čaja, dok muškarci obavljaju ozbiljne poslovne pregovore, gejše toče sake i održavaju razgovor po ceni od više hiljada dolara. Navodno, samo ako ste Japanac ili netko koga fin Japanac izuzetno cijeni možete uživati u društvu gejši. Jer do gejše se ne može tek tako lako. Inače bi nagluplji turisti već odavno uništili svaku čar nedodirljivosti koju gejše imaju.
Malobrojne žene koje danas ulaze u svet gejši privukla je romantična predstava o njima ili ljubav prema tradicionalnim veštinama. Ali pre Drugog svetskog rata većina gejši nije imala izbora, bile su rođene u tom poslu ili prisiljene da se njime bave kako bi preživele.
U mnogim svetskim kulturama svojevremeno je postojala klasa žena koje nisu imale obavezu da se udaju, već su pravile društvo “moćnim” muškarcima i zabavljale ih različitim veštinama. One su bile lepe, izuzetno obrazovane, najčešće talentovane za neku umetnost i iznad svega slobodne da biraju svog partnera. U staroj Grčkoj su ih zvali hetere, u Japanu – gejše. Danas se pojam hetere/gejše najčešće povezuje sa pružanjem seksualnih usluga. Ovo tumačenje je u velikoj meri pogrešno, kao što sam već objasnila. Žene koje su se bavile ovom veštinom profesionalnih zabavljačica uživale su određene povlastice i verovatno je da su time izazivale ljubomoru dela društva, ili bi ih druge “ispravne” žene stigmatizovale kao prostitutke.
Istraživanja japanske kulture pokazuju da je slika gejše kakva postoji na Zapadu, našminkane, sofisticirane high-class prostitutke sasvim netačna. Prvi stranci koji su stupili na tlo Japana nakon okončanja izolacije u stvari su pomešali dve društvene kategorije: gejše i devojke poznate kao “Yu-u-jyo”. Potonje su živele u delovima grada poznatim kao “četvrti za zabavu”: naravno, zabavu muškaraca. Među njima je, opet, postojala izdvojena klasa “Oiran”. One su bile slične gejšama, budući obrazovane i prefinjenih manira. Oiran je imala pravo da odbije muškarca za kojeg proceni da nije dovoljno otmen/kulturan. Sa druge strane, gejše su uživale pravo da se slobodno kreću i bile visoko cenjene zbog svoje “veštine ugađanja”. Za objašnjenje ove razlike zanimljivi su sami nazivi, koje sam već pomenula: “gej” znači “postignuće, izvođenje”, a “ša” – “osoba”. Sa druge strane, “Yu-u” se prevodi kao “igra”, dok “jyo” znači “devojka”.
Gordana Ćosić neobično uživa u običnim stvarima, najviše u jutarnjoj kafi na jutarnjem suncu i rojevima misli koje se tada stvore, stvarajući inspiraciju koja može da pomeri planinu. Ako se ikada i naljuti, samo joj kupite maline i sve će vam biti odmah oprošteno.
