Rekoše ne postoji taj koji se baš za tebe rodio, postoji samo onaj koji će upotpuniti tvoju ličnost, onaj koji će te učiniti zapravo onim što jesi. Ovakav stav graniči se sa menjanjem jedno za drugo, što prevazilazi liniju prilagođavanja. Najviši stepen tog popunjavanja ličnosti je gluma. Glumatanjem gubimo svoje karakterne temelje, što će pre ili kasnije kulminirati velikim nezadovoljstvom, duševnom prazninom i pitanjem “Ko sam ja?!”.
Neka sam previše patetična i naivna, ali u mom beskrajnom plavom krugu postoji zvezda koja sija baš zato što je za mene rođena, da bi mene srela. Verujem da kad se nađemo na raskrsnici potonulih snova svi oko nas će biti samo senke, more bezznačajnih likova. Dokazivanja, objašnjenja postaće suvišna jer će se naši moždani impulsi i telesne frekvencije toliko poklopiti da će čak i tišina biti prijatna. Ti, moj suđeni, nosićes u sebi polovinu duše koja se davno raspala, a jedino može da bivstvuje i funkcioniše u celosti. Bićeš mi više od ljubavi i strasti, bićeš moj stub za koji se čvrsto držim i odolevam uraganu života. Sa tobom ću nizati bisernu ogrlicu od uspomena. Ovo je orglica bez kopče, bez ikakvih slutnji na konačnost i krajnost. Zamišljam te na pozornici beskrajnoj kao pučina na kojoj nas dvoje plešemo poslednji tango. Pružaš mi ruku, klanjaš mi se i počinješ da vrtiš moj svet dok mi želje postaju java. Znam da ćes mi bojiti svet svim nijansama, donosićeš mi i kišu, ali za tebe će biti vredno boriti se i istrajati, moja iskro od zlata.
Čekam te na kraju sveta
– Kako ću te primetiti ?
– Kada ću te naći ?
Ne opterećujem sebe pitanjima za čiji odgovor znam da se univerzum odavno pobrinuo. Kalim se za tebe i tako hranim svoje strpljenje dok teški vagoni odnose vreme do poslednje stanice na kojoj očekujemo jedno drugo. Verno ću te čekati i kad svi napuste svoje perone, jer znam da ćeš se pojaviti i svojom me magijom oživeti kao feniks iz pepela.
Ti nisi utopija, možda si samo trunčica ženske predstave idealnog muškarca, ali ipak si moja karta za kraj sveta. Zato ne dam da mi razbiju san u kome nas dvoje plešemo poslednji tango, da mi uzmu veru da ćeš biti moja naveća tajna i moja linija života.
Maja Maksimović, student medicine spremna na sve izazove da promeni svet. Zakleti romantik u večitom sukobu sa modernim društvom.”Carpe diem” kao životna mantra,zato malo spavam i želim da iskoristim i probam sve lepote života.Višak energije trošim u potrazi sa novim interesovanjima. Muzika i note su moja pokretačka snaga i priliv dobrog raspoloženja.
