Tolstoj je u “Ani Karenjini” zapisao da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a one nesrećne nažalost sve posebno pišu svoju priču. Znamo da svako ima neku svoju muku i uvek nam se čini da je onom našem komšiji ili prijatelju lako jer “Njemu je Bog sve dao, on nema za šta da se brine”. Imam tu naviku da kažem i utešim da život bez problemčića ili kamenčića spoticanja nije život i da bi bio dosadan. Sve te sitne zamke koje nam život postavlja su samo podizanje samopouzdanja, buđenje svesti i sticanje mudrosti.
Kada su problemi u pitanju, kod ljudi uvek proradi ona površna, razmažena nit (koju svi vešto krijemo u skladu sa finim ponašanjem) koja nas postavlja u sredinu heliocentričnog sistema dok zaboravljamo objektivnu realnost. Pravi životni lomovi, oni koji vas toliko unište da ne možete da ih objasnite, kao tuga ili očaj već kao kidanje mesa, dožive retki. Smatram da su te ljudske sudbine još na rođenju krunisane oreolom tragične ličnosti i da im izlaza iz začaranog kruga pakosti nema.
– Šta bi zapravo bili ti životni lomovi ?
Jevrejska poslovica kaže “Imati, pa nemati”.
Čim se ovo izgovori pomisli se na onu materijalnu stranu, s obzirom da živimo u svetu ekonomskog prosperiteta. Bez preterivanja i bahatosti, novac jeste potreban ali nažalost ne i dovoljan uslov da nam život bude ispunjem i da nam se kroz dom ori samo pesma.
Najveće blago je biti srećan
Imati, pa nemati veru i nadu.
Imati, pa nemati podršku i poštovanje.
Imati, pa nemati prijatelja.
Imati, pa nemati voljenu osobu.
Imati, pa nemati zdravlje.
Situacije se gradacijski nižu, a oni koji se u njima nađu nose večiti pečat koji je nemoguće dočarati. Ipak ovakvi epilozi ne moraju apsolutno slutiti na dramu. Oni su svoju radost, igru i nepomućeni osmeh doživeli pa makar i na kratko .
Tragični su oni koji rastu uz nerazumevanje, svađu i nasilje. Tragični su oni koji nikad na prvom proletnjem suncu ne udahnu punim plućima, već su doživotno osuđeni na tamne zavese. Takve, neretko upropaštene ličnosti, na kraju zaspivaju i bude se same. Razočaranja se slažu kao kula od karata dok na kraju ne ostane samo zastakljen pogled, usiljen osmeh i olupina od tela koja dok zvoni na promaji daje osnovne znake života bez poštovanja čak i sama prema sebi.
Maja Maksimović, student medicine spremna na sve izazove da promeni svet. Zakleti romantik u večitom sukobu sa modernim društvom.”Carpe diem” kao životna mantra,zato malo spavam i želim da iskoristim i probam sve lepote života.Višak energije trošim u potrazi sa novim interesovanjima. Muzika i note su moja pokretačka snaga i priliv dobrog raspoloženja.
