Pročitah status moje prijateljice na Facebooku (vazda bio i ostao izvor inspiracije) tolerancija je nezainteresovanost za istinu. To je bio neki citat, a ispod je dodala i sad imam o čemu da razmišljam.
Ne znam šta je smislila, nema statusa.
Samo, i ja sam razmišljala. Kad nešto zvuči tako ubedljivo, onda ostane u glavi.
U mojoj je odjeknulo. Ne zato što je diglo veliku buku, nego zato što mi je glava rezonantna. Ima dosta provetrenog prostora, pa se misli jurcaju i klizaju po parketu u nastojanju da mi osveže rezon.
A rezon kaže: možda je to istina da je tolerancija nezainteresovanost za istinu. Mislim, ima ljudi koje prosto boli uvo, a ljudi oko njih to pogrešno tumače kao toleranciju. Oni su takođe veoma neosetljivi na prozivke i gotovo da se uopšte ne vređaju. Isto tako uopšte se ne zabrinu zbog ponašanja na kome im neko zamera, oni znaju šta znaju i teraju kako teraju, i kad malo bolje pogledate, njihove pozicije su postojane, a oni uopšte nisu nezadovoljni, a nisu ni neuspešni. Ne kače se, ne zameraju se, ne vređaju se, ne koriguju se. Boli ih uvo.
Nemaju nameru da uvaže nečije primedbe, jer se ne preispituju.
Ljudi prepoznaju razna lica tolerancije
Ne zanima ih istina.
I to nije tolerancija. To je specifična vrsta tvrdokornosti – debele kore preko savesti i obraza, preko čvrste usredsređenosti na sopstvene interese.
To mi je bilo u glavi. Rezon, na osnovu iskustva.
Kad sam tvrdnju da je tolerancija nezainteresovanost za istinu spustila u srce, u kome nema odjeka, ni praznog prostora, ni klizavog parketa, odmah sam znala da to nema pojma.
Toliko nema pojma, da nije vredno razmišljanja, osim ako si dokon, kao moja prijateljica i ja.
Izvori fotografija: mominoun.com, mpactlab.net
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
