Nema smisla ljutiti se na ogledalo. Ali ljudi rade mnoge besmislene stvari. I vrlo su uporni.
Naravno da ne mislim na vaše ogledalo u kupatilu, ili na neko ispupčeno, koje vas smešno odražava.
Mislim na sve odnose, na svaku interakciju u kojoj vam se nudi prepoznavanje sopstvenog odraza. A kad se u takovm odnosu naljutite, to je siguran znak da ste pred ogledalom.
Zato što, kad se ljutite, onda se primate, shvatate lično.
Kad se ne primite na ono što interakcija nudi, onda ste u stanju da budete objektivni, odnosno da zadržite realnu percepciju onoga što ste vi sami u odnosu na ono što je vaš sagovornik, pa makar vam on u tom trenutku govorio kako ste vi nešto sasvim određeno neprijatno.
Recimo, lažov.
Ako se baš naljutite što vas neko proziva da lažete, onda se ogledate u ogledalu.
Ako ste svesni da lažov niste i jasno vam je da prozivka nema nikakve veze sa onim što vi jeste ili niste, u toj priči ste vi ogledalo.
I dok se vaš sagovornik sve više zagreva i ljuti, on zapravo čini onu besmislenu stvar sa početka priče. Ljuti se na ogledalo.
Isto kao kad bi se ljutio na ogledalo u kupatilu, što u njemu vidi gadnu, crvenu i zagnojenu bubuljicu na sopstvenom licu.
Naši partneri su naša ogledala, kao i oni koji nam istrajno zagorčavaju život, od kojih uvek očekujemo neprijatnosti i pitamo se da li je tim ljudima posao, užitak ili životni zadatak da nas muče. Sitnim mučiteljima naziva ih Kastaneda (Carlos Castaneda) i uči nas kako treba da ih poštujemo kao učitelje. Jer nam pokazuju naše sopstvene manjkavosti u svom ogledalu. Mitisere, koji zahtevaju čišćenje. Koliko god sitni ili krupni mučitelji podmetali ogledala našem odrazu, oni su naši pravi učitelji.
A i između učitelja i mučitelja razlika je samo u jednom slovu.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.