Kada se kaže reč promena, neko pomisli odmah da to baš i nije najbolja opcija. Drugi prosto vole promene i njihov život se ne može zamisliti bez njih, kojoj grupi pripadate? Pronađite odgovore na sva vaša pitanja, na jednom mestu u ovom tekstu.
Ponekad toliko pitanja, toliko čudnih odgovora, a vama glava odzvanja od gužve. Pitate se svakoga dana da li je moguće da se svakoga dana sve priče vrte iz dana u dan, da se ljudi ne menjaju, kao ni program na TV-u, a da ne spominjem play liste na vašem omiljenom radiu, dokle više? Prezasićenost od svega, vreme bez imalo kreativnosti, već samo kao da smo sve stavili na repeat i dok vam se ne smuči i stavite na stand by.
Odložite stvari, ljude, dešavanja, sudbinu na neko vreme, nekom drugom prepustite slučaj, neka se sami snalaze, a vi budite pasivni posmatrač. Da li je to moguće? I šta bi se desilo zaista sa vama, vašim umom kada ne biste ništa radili, već samo posmatrali? Sve oko vas je zapravo isto, sa malim izmenama, ako baš neko insistira i smatra neophodnim, ali vi se i ne pitate zašto, kome je to bitno? Da li vi imate želju za promenama ili biste se stopili sa melanholičnom masom, koja spava.
Da li je vreme za buđenje?
Svakoga dana gledate ljude oko sebe kako napreduju, neki stagniraju, a gde se vi nalazite? Kada bi me prijatelji pitali šta ima novo, od kako sam završila fakultet, mogu da kažem ništa novo. Kako je to moguće? Uvek se nasmejem i odgovorim da vreme pored mene prolazi, jer se ponekad osećam kao na pokretnim stepenicama gde stojim, a one nikuda ne odmiču. Zašto je tako, ne samo u mom slučaju, već u slučaju mnogih ljudi od dvadesetak godina posle završetka fakulteta? Malo je onih koji se odmah zaposle i rade posao iz snova i čak im se stvori mogućnost za napredovanje.
Šta je zapravo u pitanju, da li smo mi nesposobni, nestranački opredeljeni, pa su nam samim tim i mogućnosti ograničene ili još spavamo, snom dečijih iluzija. Ko je kriv što nemamo prilike da budni sanjamo, radimo ono što volimo, radujemo se što postojimo, kome je došlo vreme onda za buđenje, nama ili strani koja nas sputava, jer se razlikujemo, jer vredimo? Da li smo se našli u vremenu gde su vrednosti i znanje manje važni, nepotrebni, a silikoni, šund i plitkoumnost na ceni? Razmišljajte na ovu temu i nemojte spavati, jer druga strana nikada ne spava, već vas nevidljivim silama sputava, oduprite se jer vi to možete, nikada nije kasno za poslednji debakl.
Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” – njena definicija.
