Razmenjujući informacije o očiglednom, sa ljudima oko sebe, svedocima očiglednosti, saznaćemo da skoro nikada ne vidimo baš isto. Ja bolje uočavam neizrečene napetosti i atmosferu, ti bolje vidiš tačan položaj svakog učesnika u nekoj situaciji, a onaj treći poznaje sve učesnike i zna koje motive imaju u toj situaciji.
Kad razgovaramo, dopunjujemo sliku i razbijamo sopstvene predrasude kad nam neko ponudi širu perspektivu. Isto tako uočavamo sopstvena ograničenja u zapažanju i naučimo da se obratimo drugima, da bismo proverili da li tripujemo, da rasteramo maglu i dobijemo objašnjenje. Isto tako, drugi se obraćaju nama, da im dopunimo sliku svojim uvidom i tumačenjem.
To radimo kad želimo da razumemo, kad imamo svest o tome da nam nije sve baš najjasnije i da ne treba da donosimo ishitrene zaključke o nečemu ili nekome.
Ali dešava se i slučajno, kad iznesemo neku svoju impresiju očiglednošću, a onda nas drugi svojim reakcijama koriguju i unesu drugačije osvetljenje u ono što nam se činilo potpuno jasnim.
Što duže i dublje razmatramo očiglednosti, stičemo veštinu da neke stvari posmatramo kako bi ih posmatrao neko za koga znamo da ima širu perspektivu od naše. Učimo da sagledavamo iz više uglova i da bolje razumemo. Učimo o sebi.
Pa ćemo tako, u nekoj situaciji u kojoj nas je neko, recimo, uvredio, da se povučemo pre nego što odreagujemo, jer smo naučili da su naše reakcije preterane, da se lako vređamo i da se često ispostavilo da nismo imali razloga da budemo toliko osetljivi i da stvari shvatamo toliko lično.
Sačekaćemo da se malo ohladimo, pa ćemo pokušati da posmatramo situaciju iz naučenih perspekitva. Recimo, pomislićemo da taj ko nas je uvredio možda nema pojma da je rekao ili uradio bilo šta uvredljivo. Ili da je bio grub iz nekih sopstvenih razloga sa kojima pokušava da izađe na kraj, a mi smo se tu našli u nezgodnom momentu. Takođe, pašće nam na pamet da je on možda isto preosetljiv kao i mi i da je hteo nešto da nam stavi do znanja, da nam naplati. Ili, da zna da je preterao i da mu je sada žao.
Mnogo motiva može da ima neko ko reaguje na način koji deluje očigledno uvredljivo, grubo ili pakosno.
Vidiš li isto što i ja?
Isto tako, taj neko je možda prosto grubijan i pakosnik, koji uživa da zadaje udarce, svaki put kad mu se pruži prilika. Ali neko takav ne može dugo da se krije ni iza jedne maske, jer ga ljudi ubrzo razotkriju, a zatim razmene informacije, dopune svoje slike, saznanja i uvide, pa se tako dešava da u jednoj sredini imate nekoga za koga svi znaju da je kreten, kome niko ne veruje, svi ga zaobilaze, niko se sa njim ne druži i svi izbegavaju da sarađuju sa njim na bilo koji način. Takvi provaljeni likovi uvek koriste priliku da se oprobaju sa nekim novim, ko ih ne poznaje. Kako oni žive sa saznanjem da ih svi odbacuju i zašto im to ne pomaže da prošire sopstvenu sliku o sebi, da je dorade i humanizuju, ne znam. Možda nisu u stanju.
Zapravo, retko ko je u stanju da koriguje sebe, prema informacijama i uputstvima koje dobija od okoline. Činjenica je da nas drugi često vide drugačije, jasnije i preciznije, nego što vidimo sami sebe i činjenica je da to nije prijatno. Samo što istina nikad nije prijatna, iako ume da bude veoma prosvetljujuća.
Možda možemo da saznamo koliko smo iritantni i kako to da umanjimo, kao i kako drugi vide našu stidljivost ili naše samopouzdanje, našu nespretnost ili neupućenost.
A možda će nas ohrabriti kad saznamo da drugi vide isto što i mi.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
