Oni koji imaju ne osećaju odgovornost prema onima koji nemaju, jer je društveno uređenje prognalo tu vrstu odgovornosti. Dok su imućni bili gazde i posednici, a ubogi robovi i sluge, podela između imanja i nemanja nije bila ništa manje drastična, ali odgovornost je postojala, makar prema čuvanju vlasništva koje dobro služi.
I danas imućnost počiva na iscrpljivanju radne snage, a bez odgovornosti za čuvanje, jer svako je upotrebljiv, potrošan i zamenljiv.
Ali tako misle samo loše gazde.
Jer učinak svakog posla zavisi od sposobnosti pojedinca. I u svakom poslu imate upotrebljive i nezainteresovane, koji odrađuju ono što moraju i predane i odgovorne, koji izgaraju za ono što rade. A imate i prave genijalce, koji su prosto nezamenljivi.
Međutim, sistem pripada lošim gazdama, njihovim ograničenim vizijama, sitno ili krupnosopstveničkim interesima i njihova pravila su oformljena oko zaštite tih interesa.
Državni sektor naročito boluje od smrtonosnih gluposti. Smrtonosnih za državu.
Dok privatnici zapošljavaju svoju porodicu, jer porodični poslovi najduže traju i najsolidniji su, zato što svi imaju isti interes i rade najbolje što mogu, porodice u javnim preduzećima zapošljavaju se da bi jedni drugima čuvali leđa.
Porodično i stranačko zapošljavanje rade na dokusurivanju odavno načetih državnih institucija, a borba protiv korupcije i nepotizma uspešna je koliko i borba protiv pušenja.
Svi znaju da ne valja, ali može im se.
Takozvani srednji sloj balansira na ivici socijale, a umesto kvartova siromašnih i van staleža imamo slučajeve osiromašenja zbog samoće, starosti, bolesti i izbeglištva i kao dekor svake urbane zajednice, prosjake i konzumente kontejnera.
I danas imućnost počiva na iscrpljivanju radne snage
Socijalna politika se rasteže i proširuje delovanje, nastojeći da obezbedi minimalnu pomoć najsiromašnijima, dok joj radni ljudi, zaposlen svet, čekaju na pragu.
Država je siromašna, dobro.
Ali kako u siromašnoj državi uopšte opstaju bogataši?
Teško ja to mogu da zamislim iz svoje pozicije poštenog građanina, vaspitavanog u naivno socijalističko vreme pod devizom imaš kuću, vrati stan, izmišljene za naivne radne ljude, koji su, međutim, živeli od svojih pošteno zarađenih radničkih plata, a ne od penzije svojih roditelja, šverca, prodaje robe na buvljaku, privatnih majstorskih usluga i svega što mogu da izmisle kao dodatni posao. U Srbiji nema radnika zaposlenog u javnom sektoru koji se ne bavi još nekim poslom ili čiji se članovi porodice (zaposleni u javnom sektoru) ne bave dodatnim poslovima, da bi mogli da žive.
A kako preživljavaju oni koji nemaju ni krov nad glavom?
Uopšte mi nije jasno.
Znam kako izgleda kad nemam ni sto dinara u novčaniku, a sledeća uplata je danima daleko, ali teško mi je da zamislim kako izgleda kad uvek imaš samo sto dinara ili nikad nemaš ni toliko.
Moja zamisao socrealističkog humanizma je na nivou Robin Huda. Volela bih da vidim šta bi se dogodilo u našoj osiromašenoj državi kad bi svi u državnim institucijama primali platu u visini republičkog proseka. I kad bi sva preostala sredstva bila usmerena u socijalna davanja. Samo pola godine. Ma samo jedan kvartal.
Da li bi onda neki ministar postao vođa revolucije?
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
