Uvek sam volela da osvetlim mrak. Ne toliko da ga rasteram, nikako!
Samo nežno, iskosa, iz nekoliko uglova, raznobojnim svetlima. Tako da se vide zraci svetla. Šareni, žuti, topli, meki, kako se ukrštaju, prosecaju tamu i stvaraju senke i oblike.
Uvek sam mrzela neonsko osvetljenje. Hladno, hirurško, na kome su ljudska lica siva, a svaka nepravilnost na koži izgleda kao kožno oboljenje. Pravilno raspoređeno, tako da potpuno proteruje mrak, ne dozvoljava nikakvo zatamnjenje, nema senki koje igraju, nema šarenih zrakova na kojima prašina svetluca kao da je zlatna, nema osećanja prisnosti i očiju blistavih u tami.
Uvek sam razumela mrak.
Uvek mi je bio beskrajno uzbudljiv.
Baš tako vidim mrak, kao na sceni. A svetlost se izliva u zracima iz bezbrojnih reflektora i stvara čaroliju. Koju je nemoguće videti ako joj mrak nije podloga. To što Floyd-i sviraju i prikazuju na sceni ono što ja mislim i osećam apsolutna je potvrda nadmoćnosti mraka.
Mračna strana je rudnik blaga. Iz mraka dolaze sve dragocenosti. Sve što je ikada ugledalo svetlost dana rodio je mrak.
Naravno, mrak je rodio i sva čudovišta.
Ali mračna strana nije zla i destruktivna sama po sebi. Samo je ljudski izbori čine takvom. Neko iz svog mraka iznese zlo koje osakati svet, a neko uključi reflektor koji obasja vekove pred njegovom senkom.
Jasno mi je to.
Mrak krije. Ali mrak čuva. U mraku smo uplašeni. I u mraku smo zaštićeni.
Mrak je pun tišine. Tišina je puna sićušnih odjeka, krhotina prvobitnih zvukova. Kad žmurimo, da pojačamo mrak, dolazi tišina u kojoj čujemo kako nam kuca srce, čujemo ritmični šum udaha i izdaha. Ako malo jače zažmurimo, vidimo purpurnu izmaglicu kako se kovitla. Ako pritisnemo oči prstima, gledamo kaleidoskop u kome pulsiraju oblici i boje u ritmu disanja i protoka krvi. Nikada nije potpuni mrak, nikada nije apsolutna tišina.
Ne plašim se mraka, od kad sam otkrila svoj sopstveni. Prisan i pun tajnovitih kovčega i nesvrhovitih tvorevina, jeze i obećanja otkrića, kao podrumi i tavani iz deset horora i deset bajki zajedno.
Vidim tvoj mrak. Odmah, čim te zamislim. I to je ono što me privlači.
Kad osvetlim tvoje lude oči i izmučeno lice, koje pokušava da se sakrije, vidim da te je mrak naselio i da nikada nisi uspeo da uključiš lampe i upališ sveće koje će te osvetliti meko, iz najlepših uglova, tako da ti zenice sijaju iznad senki pod očima, kao da shvataš šta ti svetlost pokazuje.
Ali ti samo imaš podočnjake i pogled koji krije stid i ludilo.
To nije mrak koji ja znam.
I idem da potražim neki lep i uzbudljiv. Mračan, kao moć spoznaje koja donosi istinu od koje srce kuca tako brzo, da može da se razleti na pulsirajuće komade. Taman, kao tunel kroz koji hrabrost mora da prođe da bi stekla ime. Pun ogromnih senki u varvarskom plesu nad mojom glavom, koje se stapaju sa mojim prstima i rukama, kao kandže koje se uvlače u šape.
Taj mrak.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
