Hiljadu pitanja postavljam sebi pre par večeri, sva u dilemi: da mu pošaljem sms ili ne. Onaj razumniji i racionalniji deo mene, ako još uvek postoji, savetuje mi da sve jednostavno i brzo zaboravim. Ali šta je u mojoj podsvesti, ne mogu da dokučim, ma koliko se trudila. Očigledno mi imponuje da se posle mog muža zainteresuje za mene tako dobar frajer. S druge strane, frka mi je da se sretnem sa njim. Posle toliko godina braka, neću umeti normalno da se ponašam sa nekim drugim muškarcem…
Sličnu paniku sam osećala i onog dana kada mi je keva saopštila da ću morati umesto nje u Guču na Mašinu svadbu, jer ona nema nameru da se spušta na taj nivo i prisustvuje niskobudžetnom spektaklu. Naime, Maša je godinu ranije sa ekipom nesvršenih glumaca privatnog univerziteta krenula na čuvenu Trubu. Čula da je to moderno, pa pošla i ona. Nije to bilo ništa čudno. Kolege sa klase su joj bile iz raznih delova naše zemlje. Sa njima je pošla i jedna od lokalnih televizija, a ona je dobila ulogu lutajućeg reportera. Ne lezi vraže. Od Beograda je još u autobusu počela terevenka, cirkali su lozu i ludovali. Stigavši do odredišta, svi su ogladneli i zakucali se za prvi kiosk sa svadbarskim kupusom i pečenjem.
Maša, poznata kao vrhunski animator, istog momenta je zapala za oko sinu vlasnika pečenjare. Ljubav na prvi pogled, što bi rek’o narod. On visok, kršan, prirodno rumenih obraza, vozi traktor iz hobija (prva brazda u Srbiji), a ona preslatka mlada glumica u usponu. Da smo ranije znali, onu bakinu šumu nismo morali da prodajemo. Mogao je jednostavno budući zet da je poseče i preore, pa da počnemo da gajimo nojeve. To bi bio biznis. Sabor traje tri dana. Četvrtog se Maša vraća u cik zore vidno pripita, sa ražnjem i pečenim prasetom. Teatralno ga baca kevi na trpezarijski sto za dvanaest osoba (miraz baba Jelisavete). Par sati zatim, pošto se keva jedva primirila, kroz ulaz se prolomiše trube.
Od tog jutra, u Baba Višnjinoj mi više nismo porodica, mi smo institucija
Budući svekar sa pobednicima Sabora Dragačevske trube stiže sa buklijom da isprosi mladu i upozna prijatelje. Za tu priliku je neizbežno “Izgubljeno jagnje”, tako da su se muzičari romske nacionalnosti rasporedili od podruma do krova i dozivali trubama, dok su komšije sablažnjeno zatvarale vrata. Od tog jutra, u Baba Višnjinoj mi više nismo porodica, mi smo institucija. Najzad, Maša nam je bila isprošena, ali kevu niko nije mogao da natera da prisustvuje samom činu. Morala sam ja. Šta ću, najstarija, pa se podrazumeva i najozbiljnija. Sreća da sam se mlada udala i napravila samo žurku u kafiću. Za ostale je to bio težak šok, a Iviću i meni super fazon. Šta sve čovek mora da preživi zbog mira u porodici, to je čudo jedno.
Mladoženja Rade je bio najsrećniji čovek na planeti, a kasnije, kada mu je Maša rodila sina Đorđa, shvatio je da je genijalnost nasledna. Dobro je što sam se setila ovoga. Kakva frka, bre? Puštam mu sms. Vreme je da krenem u život.
Lutka Lutka Bgd– Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
