Dan je kratak, a obaveza mnogo, pored posla, fakulteta, tu je i mali milion rođaka, prijatelja, automobila i objekata koji treba da se servisiraju. Naravno, sve to mi moramo. Nema ko drugi. U stvari ima, ali smo navikli ljude da sve možemo i hoćemo, da smo na čiviluk zakačeni, pa zašto da ne? I uvek iznova pitanje “Šta mi je to trebalo, zašto sam i tu obavezu prihvatio kada nemam vremena ni za sebe?”, i uvek iznova nemamo odgovor i palimo auto da vozimo tetkinu mačku kod veterinara. I tako u nedogled, dok smo u mogućnosti, naravno. Zapostavljamo sebe dajući se drugima, to je lepo, ali ne može da traje večno. Neki ljudi tako funkcionišu godinama i tek kasno shvate da su u nepovrat dali deo sebe koji im još uvek treba. Shvate da su svoj život ostavili na “stand by”-u i da je potrebno mnogo truda podići sistem opet. Truda koji smo ulagali u druge, a oni nam sada ne mogu pomoći (ne zato što neće, već zato što je to naša uloga i obaveza).
Zašto to radimo?
Iz milion razloga, jer ne znamo da kažemo ne, jer ne želimo nikog da uvredimo, sažalimo se i tako dalje. Nekad jednostavno bežimo od svojih problema i svog života. Od muža, dece, kolega, šefa… Možda će nam ti ljudi nekad (ne daj Bože) zatrebati, ne bi bilo u redu da ih odbijemo, a svakim danom sve ih je više i više. Da napravimo spisak, solidna bi grupa građana to bila. Mislimo da bismo teško podneli prezir onih koje smo navikli na svoje usluge. A to je neminovno već pri prvom “odbijanju poslušnosti”. Poput grudve snega koja kotrljanjem raste tako i raste spisak naših “cimatora” i spisak želja. Breme koji smo sami sebi napravili i okačili ga zavrat. I nosimo ga poput amajlije, ne vidi se, a mi znamo da je tu. Trčimo, jurimo, cimamo se zato, jer nemamo stvarnih obaveza ili te stvarne obaveze trpe zarad onih koje smo sami sebi nametnuli. Tako to ide.
Ako ste pod stresom ne odgovarajte potvrdno na baš svaki poziv
Dokle to traje?
Nažalost, neki ljudi nikad ne prestanu da budu servis za sve i svašta svima i uvek nađu nove “klijente” ne razmišljajući da to može i da se zaustavi samo jednim “ne”. Oni drugi, da ne kažem srećniji opasulje se na teži način. Kada njima treba da se ode po rezultate, doveze baba sa stanice ili zamisli, molim te, okreči, onda shvate da nema ko da im pomogne od plejade karaktera kojima su pomogli. Tad nekako svi budu ili nedostupni ili se ne javljaju. Šta ćeš, dešava se. Tada shvate da je uzalud trud bačen niz vodu kad za ne daj Bože nema nigde nikog. Naravno, nisu svi ljudi takvi, ali često se baš tad namesti situacija. I šta onda? “U se i u svoje kljuse” kao i do sada sa gorkim saznanjem i epohalnom odlukom. Pa nije “NE” najstrašnija reč na svetu, čak naprotiv, prvi put kad ga budete izgovorili osetićete njeno blagotvorno dejstvo (slobodno popodne, na primer). Osećaćete se prvi put grozno, savest će vas peći u smislu kakva-sam-ja-to-osoba, ali proći će. Neće ni njima biti prijatno i zameriće vam 100%, ali odljutiće se već kad nađu drugu lepo vaspitanu žrtvu sposobnu dovoljno da toleriše svoju popustljivost isto koliko i njih. I onda svi će biti donekle zadovoljni. Cimatori će imati svoje ađutante, vi mira, sve skupa i nije tako loše.
Šta posle?
Ako ste prelomili, i već jednom ili više puta rekli “Ne mogu to da uradim”, dobro je. Sada se možete opustiti i sami sebi napraviti plan. Ne morate uvek reći ne, naravno, sami procenite kad vam odgovara da budete na raspolaganju drugima. Međutim, ako vaše obaveze, lični i poslovni život nije na svom mestu, ne polazite nigde! Ne treba vam osećanje krivice da niste dali sve od sebe zbog nekog tamo. Oni će preživeti, njih je baš briga, ali vi ćete se sa tim nositi iz dana u dan. Nemojte to sebi raditi! Pomozite ljudima, ja sam uvek za to, ali ne po svaku cenu i nauštrb svog ličnog života. Žrtva je lep pojam u religiji, ali ukoliko ne verujete u besmrtnost, ovaj život iskoristite drugačije. Nemojte se osećati loše, jer slušate sebe. Ako imate svojih problema i borbi, nemojte trčati da drugima lakirate nokte. Ako ste, pak, slobodni, završenih obaveza, pa onda idite, šta drugo da vam kažem u svakom slučaju, bolje je pomagati nego tražiti pomoć, ili kako bih ja rekla: Nobody happy, everybody wins!
