Ponekad smo uporni, često tvrdoglavi, ali u oba slučaja umemo da odustanemo od onoga u šta smo zagrizli. Nekad nam je dovoljan samo jedan izgovor, a nekad imamo i razlog.
Ovo ne vodi nikuda, pomislimo kad se smorimo. Možda nismo ni znali gde hoćemo da stignemo i šta da postignemo, a možda smo do cilja krenuli pogrešnim putem, s pola srca. I pošto više volimo da brojimo korake koje smo preduzeli, nego da preispitujemo put kojim smo koračali, odustaćemo. Jer smo tačno zaključili da ovo ne vodi nikuda. I nećemo da gubimo vreme. I odahnućemo. Jer put kojim u suštini uopšte i ne želimo da krenemo, nikada ne vodi nikuda.
Pošto smo se dokopali izgovora da odustanemo, obećavamo sebi da ćemo sledeći put preduzeti nešto pametnije, smislenije, promišljenije, dostižnije. I očekujemo da će taj put biti lakši. Jer možda nam je suštinski dovoljno da samo relativno lagodno koračamo, a ne i da zaista stignemo.
Sve je protiv mene, pomislimo kad okolnosti postanu gusto zamršene i kad ne vidimo ni čvor, ni nit. Pustimo da nas obuzme malodušnost, ne vidimo ni način, ni izlaz i naljutimo se. Kako čovek da uopšte bilo šta čini, kad ga sve okolo sabotira? Ne upitamo se da li možda sami sebe sabotiramo, ne bude nam sumnjivo što su se i prošli put okolnosti na sličan način urotile protiv nas. A ni pretprošli. Nekako se uvek nešto ispreči i omete nas… u razvoju. Svi naši projekti, pokušaji, počeci, završe se negde odmah čim ispari početni entuzijazam i nastupi suočavanje sa izazovima. Izazovi su prilika za razvoj, a mi samo hoćemo da se ne cimamo i da lepo ide kako je počelo. Ali ništa nikad ne ide lepo, kako je počelo. Uvek moramo da se uključimo i da rmbamo, da posustajemo, gubimo volju, pribiramo se i nastavljamo. Osim ako ne moramo, jer prozovemo okolnosti i odustanemo.
Nije to za mene, zaključimo ubrzo pošto smo nečim počeli da se bavimo. I to je verovatno sasvim tačno, samo, pitanje koje sebi ne postavljamo je zašto smo se uopšte baktali nečim za šta smo mogli odmah da procenimo da nije za nas. Ili da mi nismo za to. Ponekad imamo potrebu da sebi skrenemo pažnju, da unesemo neki kratkoročan smisao, odnosno utočište od nagomilanog besmisla. Ili da dokažemo sebi da možemo da preduzmemo bilo šta i da se bavimo bilo čime, što nam se učini zanimljivo. Uostalom, uvek možemo da odustanemo, ako uvidimo da to nije za nas.
Dali smo sve od sebe i to je jedini razlog da odustanemo, ako i posle svega nema rezultata. Možda smo uložili godine života dajući sve od sebe, ali to nije važno. Nećemo ostati u nečemu što ne napreduje, u čemu se više ne razvijamo nego stagniramo i gde više nema izazova ni pomaka, samo zato što je to bio dobar deo našeg života. Potrošili smo ga i spremni smo za novo, drugačije, bolje. Nismo uspeli, ali pokušali smo na sve načine. Bez žaljenja ćemo odustati, ne brojeći godine, uloženu energiju, novac, snove i nerve. Jer ponekad se nešto završi neuspehom.
