Bila je to noć o kojoj je sanjala svih prethodnih. Noć koja je trebalo da izbriše sve duge dane napetosti, čekanja i čežnje, noć, koja je u jednom zagrljaju trebalo da donose dobro opravdanje za sve ono vreme koje su proveli razdvojeni, lutajući svetom, u nadi da će im se putevi ponovo ukrstiti..
“Neću moći da mu priznam sve”, razmišljala je dok je prethodnu noć bezuspešno pokušavala da uhvati san. “Kako da mu priznam koliko mi je bilo teško sve ovo vreme i kako su dani bili dosadni i dugi bez njega. Kako da mu kažem i da su bili unapred ispunjeni onda kada sam živela za nas, a imala samo jedno uzaludno nadanje koje mi je sve ovo vreme zadavalo samo glavobolju, jer je sudbina bila protiv nas. Poklanjala sam ljubav sitnicama tražeći u svakoj nešto njegovo i to je jedino što mi je sve ovo vreme polazilo za rukom.
Gradila sam ga od snova, od mašte, čekanja i čežnje. Tražila sam u drugima njegov osmeh, pogled, korak i glas. I kako je samo jedan delić sećanja bio dovoljan da ga oživi u mašti i snovima, tamo gde je bio najlepši.
Znam da nikada neće znati koliko sam se divila sebi dok sam vešto uspevala da zadržim suze onda kada su mi govorili da je sa drugima i kako sam lako nezainteresovanim pogledom pokušavala da sakrijem osećanja čuvajući onaj najteži uzdah samo za sebe. Iako se jedan deo mene lomio, drugim delom bila sam srećna zbog njegove sreće i u tom osećanju nikako nisam mogla da pronađem sebe. Druge su ga imale, jer ja nikada nisam znala da se borim onoliko koliko sam ga volela.
A htela sam samo da mu pokažem koliko u meni ima ljubavi koju sam tako sebično čuvala samo za njega, htela sam da mu pokažem onaj najlepši deo sebe koji sam sve ovo vreme pod maskom stidljivosti i ponosa vešto prikrivala. Htela sam samo da mu priznam koliko mi je nedostajao onda kada sam bila najsrećnija, a kada sam osećala kao da se ništa nije desilo ako to nisam podelila sa njim. I ne znam, ne znam zašto nikada nisam mogla da pobedim ponos u strahu od svakakvih misli.”
Nije znala da li čini ispravnu stvar, ali nije ni želela da razmišlja o tome
Dok je ona dane provodila u razmišljanju, on je bio željan svakog njenog pokreta, osmeha, poljupca i reči. Ušuškan u udobnost svojih misli, želeo je samo da je zagrli i nikada ne pusti. Ona je bila njegova devojčica koju je sebično čuvao u svom srcu za neko novo vreme u kom će opet biti pravi kao nekad.
Verujući u sudbinu, kazaljke na njihovom srcu opet su se poklopile i njihovo vreme je ponovo došlo. Sada su svakim otkucajem srca bili bliži.
U njihovom zagrljaju bile su skrivene sve najdublje istine, koje su sada postajale tako nevažne. Pogled je govorio, a srca se razumela. Bio je to zagrljaj u kom je pre toliko vremena pronašla svoje utočište od stvarnosti i sveta i sada je ponovo bila tu, na sigurnom.
Dugo je posmatrao sklanjajući joj kosu sa lica. I znate, bilo je tu nešto, nešto što nikada neću moći verno da opišem. Kao da je pogled oživljavao sve ono što ranije nisu, a toliko su želeli. Taj pogled koji je govorio ostani, bio je isti onaj u koji se zaljubila, onaj koji je tako dugo tražila lutajući svetom sa svojom ljubavlju i onaj u kom je pronašla sebe.
Znala je da zna sve njene slabosti i više nije želela to da krije.
“Ne pitaj ništa, samo budi tu”, reče naslonivši glavu na njegovo rame. “Ostani, da mi daš snage za dane što dolaze, da me čuvaš, zagrliš, nasmeješ i razumeš. Ostani, da zauvek živim ovaj san.”
