Država Japan svetu je podarila mnogo toga u različitim oblastima, pa tako i u arhitekturi. Predstavljamo vam, po mišljenju mnogih, trojicu najistaknutijih i najuticajnijih japanskih arhitekata.
Kenzo Tange
Projekti ovog svetski priznatog arhitekte krase svih pet kontinenata, a 1987. godine je dobio Prickerovu nagradu, jednu od najprestižnijih u oblasti arhitekture, za Katedralu Svete Marije u Tokiju.
Rođen je u Osaki 1913. godine. Završio je urbanizam na Tokijskom univerzitetu 1938, posle čega je radio kao asistent profesora na katedri za arhitekturu. 1961. osniva Kenzo Tange + Urtec, koja kasnije menja ime u Kenzo Tange Associates.
Već u svojim ranim radovima kombinuje tradicionalnu japansku arhitekturu sa modernom, a kasnije u svoje projekte uvodi i uticaj Le Korbizjea (Le Corbusier). Pored Prickerove nagrade, dobio je i zlatne medalje RIBA (Royal Institute of British Architects) i AIA (American Institute of Architects).
Sve građevine koje je projektovao odlikuje sveden i elegantan stil koji spaja japanske i zapadne estetske principe. On je verovao da japanski narod traga za slobodom izražavanja koja bi simbolizovala oslobađanje novog posleratnog društva od tehnokratskih režima iz prošlosti. Japansku arhitektonsku tradiciju je zato interpretirao kroz savremeno viđenje arhitekture. Taj stil cenjen je širom sveta, tako da su njegove građevine menjale obrise gradova od Italije do Singapura.
Njegovi Tokijski olimpijski tereni (1964) često se opisuje kao jedna od najlepših građevina izgrađenih u dvadesetom veku.
Fumihiko Maki
Ovaj osamdesetdvogodišnji arhitekta danas predaje na Keio univerzitetu i vodi kompaniju Maki and Associates, a iza sebe ima brojne osvojene nagrade i zapažene projekte.
Od pedesetih godina prošlog veka, Fumihiko Maki ima jednu od najbitnijih uloga na japanskoj arhitektonskoj sceni. Njegov rad prepoznatljiv je ne samo po modernom dizajnu, već i po velikom doprinosu teoriji arhitekture. Građevine koje je projektovao odlikuju racionalan pristup, dobro osmišljena kombinacija tehnologije i zanata i delikatni detalji koji u jednu celinu povezuju čitav njegov opus koji uključuje kulturne, stambene, komercijalne, obrazovne, poslovne i sportske objekte.
Fumihiko Maki je jedan od retkih japanskih arhitekata te generacije koji je studirao, radio i podučavao u SAD i Japanu. Nakon osnovnih studija na Univerzitetu u Tokiju, master studije je završio na Cranbrook-u i Harvard-u.
Radio je u Njujorku i Kembridžu (SAD), a 1965. je osnovao svoju arhitektonsku firmu u Tokiju.
Prvi Makijev projekat bio je Steinberg Hall, umetnički centar pri kampusu Univerziteta u Vašingtonu. Osvojio je mnoge nagrade, a najbitnija među njima je Prickerova nagrada koju je primio 1993. godine.
Fumihiko Maki trenutno radi na čak četiri projekta – Aga Khan muzej u Torontu, Kula broj 4 (u okviru novog Svetskog trgovinskog centra u Njujorku), Nova zgrada Ujedinjenih Nacija u Njujorku i Glavna stanica Tajpej.
Tadao Ando
Jedan od najčudnijih arhitekata današnjice, ali i u istoriji arhitekture, Tadao Ando, zanimljiv je po svojim projektima isto koliko i po životnoj priči. Iako nikada nije stekao formalno obrazovanje, odnosno nije pohađao nijednu arhitektonsku obrazovnu ustanovu, 1995. je dobio Prickerovu nagradu i, i tada, na sasvim nov način iskazao svoju izuzentost – svih $100,000 nagrade donirao je žrtvama zemljotresa koji je pogodio prefekturu Hyōgo te godine.
Tadao Ando je rođen u Osaki 1941. godine, što znači da je odrastao u Japanu koji se još uvek nije sasvim oporavio od rata. Odgajala ga je baka, a veći deo detinjstva je proveo van kuće. Od svoje 10. do 17. godine, Ando je radio kod lokalnog stolara, gde je naučio da oblikuje drvo i napravio mnoge modele aviona i brodova.
Ovaj arhitekta je arhitekta bez diplome – “Nikada nisam bio dobar učenik. Uvek sam više voleo da stvari učim sâm, izvan časova. Kada sam imao oko 18 godina, počeo sam da posećujem hramove i kuće čaja u Kjotou, gde ima mnogo tradicionalne arhitekture. O arhitekturi sam učio tako što sam zapravo obilazio objekte, i čitao knjige o njima.” Najvećom inspiracijom i najboljim učiteljem Ando je smatrao Le Korbizjea (Le Corbusier), čiju je knjigu skica kupio sa 15 godina. “Toliko sam puta prešao olovkom preko njegovih skica, da su strane postale crne (…) U glavi sam se često pitao šta bi Korbizje mislio o nekom projektu.”
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
